ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
ГрбЗаставаСлаваАКТИВНОСТИ
ДокументиСаопштењаТрибинеМедијиНајавеРИЗНИЦА
ИзвориМислиИстраживањаРазноНОВО(мапа)
ЛИНКОВИ
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''
Чланица:
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa
064/ 800 47 90
czipm.org@gmail.com
РИЗНИЦА / Мисли   «Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу.»(Мт.22,21.)  ''Јер тајна безакоња већ дјејствује, само док се уклони онај који сад задржава.И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства:'' (2.Сол.2,7.-8.) ''Кад уђеш у земљу коју ти даје Господ Бог твој да је наслиједиш, и населиш се у њој, ако речеш: да поставим себи цара, као што имају сви народи око мене, Само онога постави себи за цара, којега изабере Господ Бог твој; између браће своје постави цара себи; а немој поставити над собом човјека туђина, који није брат твој. Али да не држи много коња и да не враћа народа у Мисир да би имао много коња, јер вам је Господ казао: не враћајте се више овијем путем.  И да нема много жена, да се не би отпадило срце његово, ни сребра ни злата да нема врло много.А кад сједе на пријесто царства својега, нека препише себи у књигу овај закон од свештеника Левита; И нека га држи код себе и нека га чита док је жив, да се учи држати се бојати се Господа Бога својега држати све ријечи овога закона и ове уредбе, и творити их; Да се не би подигло срце његово изнад браће његове, и да не би отступило од ове заповијести ни надесно ни налијево, да би дуго царовао он и синови његови у Израиљу.'' (Понз. 17,14-20.)  ''Господ убија, и оживљује; спушта у грoб, и извлачи.Господ сиромаши, и богати; понижује, и узвишује. Сиромаха подиже из праха, и из буњишта узвишује убогога да га посади с кнезовима, и даје им да наслиједе пријесто славе; јер су Господњи темељи земаљски, и на њима је основао васиљену. Сачуваће ноге милијех својих, а безбожници ће умукнути у мраку; јер својом снагом неће човјек надјачати. Који се супроте Господу, сатрће се; на њих ће загрмјети с неба; Господ ће судити крајевима земаљским, и даће снагу цару својему, и узвисиће рог помазанику својему.'' (1.Сам. 2, 6.-10.) ''Јер ко ће подигнути руку своју на помазаника Господњега и бити прав?'' (1.Цар, 26,9) ''Не дао ми Бог да дигнем руку своју на помазаника Господњега!'' (1.Сам. 26,11)  ''Тога ради хвалим те, Господе, по народима, и појем имену твојему, Који славно избављаш цара својега, и чиниш милост помазанику својему Давиду и сјемену његову довијека.'' (2.Сам.22,50-51) ''Рече Бог Израиљев, каза ми стијена Израиљева: који влада људима нека је праведан, владајући у страху Божијем; И биће као свјетлост јутрења, кад сунце излази јутром без облака, и као трава која расте из земље од свјетлости иза дажда. Ако и није таки дом мој пред Богом, ипак је учинио завјет вјечан са мном, у свему добро уређен и утврђен.'' (2.Сам.23,3-5)  «Господе! с твоје се силе весели цар; и како му је велика радост што ти помажеш!Што му је срце жељело, дао си му, и молитве уста његовијех нијеси одбио. Јер си га дочекао благословима милосним, метнуо си му на главу вијенац од драгога камења Молио те је за живот и дао си му да му се продуље дани до вијека. Велика је слава његова твојом помоћу; славу си и красоту метнуо на њ. Дао си му благослове до вијека, развеселио си га радошћу лица својега. Јер се цар узда у Господа и у милост вишњега; и не колеба се. (Пс.21,1.-7) «Не дирајте у помазанике моје» (1.Дн.16,22) «Да будемо и ми као сви народи; и нека нам суди цар наш и иде пред нама и води наше ратове» (1.Сам.8,20.) «У оно вријеме не бјеше цара у Израиљу; сваки чињаше што му бјеше драго.» (Суд.21,25)  «Пропао си Израиљу; али ти је помоћ у мени. гдје ти је цар? гдје је? нека те сачува, у свијем градовима твојим; гдје ли су судије твоје, за које си говорио: дај ми цара и кнезове? Дадох ти цара у гњеву свом, и узех га у јарости својој.» (Ос.13,9-11) «Гадно је царевима чинити неправду, јер се правдом утврђује пријесто.» (Пр.16,12)  «Цару су поверена тела, а свештенику душе: цар опрашта новчане дугове, свештеник – грехове; онај принуђава, овај опомиње; онај силом, овај саветом; онај има материјално оружје, овај – духовно оружје.» (Свети Јован Златоусти (по Протојереју Тихомиру Илићу); «Духовни бисер – Верске и моралне истине»; Црква Светога Великомученика и Победоносца Георгија-Чукарица; Београд; 1989.; стр.35.)  «Зато што се царем назива и царева слика, и (ипак) нису два цара. Јер нити се моћ цепа, нити се слава раздваја. Као што је начело и власт која влада над нама једна, тако је и наше славословље једно, а не многа; јер поштовање слике прелази на прволик.» (Свети Василије Велики (по Епископу Захумско-херцеговачкоме и Приморскоме Атанасију (Јевтићу); «На путевима Отаца (књ.I)»; ТРЗ «Храст»; Београд; 1991.; стр.231.)  ''Постоје углавном две ствари, узвишени царе: свети ауторитет свештеника и царска власт ... Ти знаш, најмилостивији сине, да иако ти превазилазиш људски род у достојанству, ипак мораш да покорно савијеш главу пред службеницима божанских ствари, да од њих зависи твој спас ... И тако су хришћанским царевима потребни свештеници за њихов вечни живот, а свештеници морају да користе царске прописе као привремене неопходности.'' (Свети Геласије I Римски) «Они умеју да потресају древне државе, али не умеју да створе ништа трајно...Њима је тешка очинска и разумна власт Цара и доносе слепу и сурову власт народне руље (демос) и бесконачне партијашке спорове оних који се за власт боре. Они обмањују људе уверавајући да их, тобож, воде у слободу; у самој ствари, они их од законите слободе вуку према самовољи, да би их потом, с пуним правом, потлачили.» (Свети Филарет Московски; «О Богоустановљености монархијске државе»; часопис «Образ» бр.1-2/1996.; Васкрс 1996.; стр.9.)  «Дужни смо да се повинујемо признатој земаљској власти све дотле док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и до не забрањује оно што Бог заповеда (Дела Ап. 5, 29).» (Свети Филарет Московски) "Воли Отачаство земно и оца Отачаства - оно те је васпитавало, одликовало, указало ти поштовање, свиме обилује, али нарочито љуби Отачаство небеско. Оца будућега века, то је Отачаство несравниво драгоценије од оног, јер је свето и праведно, непропадиво. То ти је Отачаство стекао Син Божији Својом бесценом крвљу. Али, да би био припадник тог Отачаства, воли његове законе, као што си обавезан да уважаваш законе земаљског Отачаства." (Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.) "Чврсто се држи Русијо, своје Вере и Цркве, и Цара Православнога, ако хоћеш да те не поколебају људи неверја и анархије, и ако не желиш да се лишиш Царства и Цара Православнога. А ако отпаднеш од своје вере, од које су већ отпали многи интелектуалци, више нећеш бити Русија, н Света Русија, него хаос свакојаких иновераца, који настоје да се узајамно истребе." (Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.)  «Шта би смо ми Руси, постали без Цара? Непријатељи наши би се брзо постарали да униште и само име Русије, јер је носилац и чувар Русије, после Бога, Господар Русије, Цар Самодржавни, без кога Русија није Русија.» (Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.) "Да подсредством државних личности Господ чува добро царства земаљских,а нарочито мира Цркве Своје, не допуштајући безбожним учењима, јересима и расколима да је узнемиравају.И највећи светски злочинац, који ће се јавити у последње време-антихрист, не може се мећу нама појавити због самодржавне власти, која спречава анахирчне покрета и одвратно учење безбожника. Апостол говори да се антихрист неће јавити на земљи док буде постојала самодржавна власт. -Умукните ви, уображени конституционалисти и парламентаристи! ''Иди од мене,сатано! Саблазан си ми! Јер не мислиш што је Божије, него што је људско'' (Мт.16,23), рекао је Господ Петру који му је противречио. Идите и ви, који се противите заповести Божјој! Не располажете ви престолима Царева земаљских. Одбијте, дрзници, који ни сами собом не умете да управљате не учинивши ништа корисно за Русију. Од Господа се добија власт, сила, храброст и мудрост да се управља својим поданицима. " (Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.)  "Нико не може на Царство поставити ни једног земаљког цара осим Цара Небескога - Бога. Не сам собом, него Богом цар царује. Бог је назначио да у Русији буде цар из дома Романова и тај род по милости Божје, царује... А ви пријатељи, крепко стојте уз цара, поштујте га, волите, волите свету Цркву и отачаство, и памтите да је самодржавље - једини услов напредка Русије, не буде ли самодржавља - неће бити ни Русије, власт ће узети Јевреји који нас силно мрзе." (Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.)  "Несрећна Отаџбино, када ћеш узнапредовати? Само тада кад се будеш држала свим срцем Бога, Цркве, љубави према Цару и отаџбини и чистоте нарави. -Откуд та анархија, та револуцуја, тај социализам, та одвратна комуна, ти штрајкови, разбојништва, убиства, отимачине, друштвени неморал, тај царујући разврат, то свеопште пијанство? -Од неверја, од безбожништва. И зато, ако влада и Државна дума која се скупља желе да у држави уведу поштовање према законима, потчињавање према законима, потчињавање власти, мир и поредак, разумни и корисни рад, морају да обуздају неморалну штампу, која подјарује све страсти, и да најбрижнију пажњу посвете васпитању младежи и да јој, као и њеним гордим наставницима и интелигенцији, покажу, и то личним примером, шта је дужно поштовање према вери и Цркви и заповестима Еванђеља... " (Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.) "Хришћани који не верују у Бога, који делују скупа са Јеврејима, којима је све једно каква је вера: - са Јеврејима они су Јевреји, са Пољацима, они су Пољаци - то нису Хришћани, осим по имену, и пропашће ако се не покају." (Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.)  "Господе, Ти си истинити Господ творевине! Шта то замишљају против Русије и против Свете Цркве Твоје, Немци, Пољаци н Финци, који су унаказили Еванђеље Твоје, који су одпали од Цркве Твоје! Господе, шта су они замислили! Они хоће да нас до краја прождеру и разоре храмове твоје, богослужење Твоје, уставе Твоје, установе светих Апостола и светих Отаца Ваељенских и помесних Сабора! Шта доживесмо!" (Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.) "Рушећи веру у Бога, у Христа, у Цркву, ви, толстојевци, рушите Русију, припремајући јој политичку пропаст, јер се Русија раширила и постала снажна, просвећена и уважавана од непријатеља, само кроз православну веру, преко предстатељства и заступништва Богоматере..." (Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.)  "Не бојте се и не страшите се браћо, нека се бунтовници-сатанисти тренутно утеше својим пакленим успесима. Суд им од Бога не касни, и погибија њихова не дрема (2.Петр. 2,3). Десница ће Господња наћи све који нас мрзе и осветиће се за нас праведно. Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ (Јевр. 10,30). Зато нећемо падати у чамотињу, видећи све шта се сада свету дешава! Предвижам обнову моћне Русије, још снажније и моћније. Запамти, на костима Мученика, као на чврстом темељу, биће подигнута нова Русија - по старом обрасцу, снажна својом вером у Бога, у Свету Тројцу! И биће по завету Светога Кнеза Владимира - као једна Црква! Престали су руски људи да схватају шта је Русија, она је подножје Престола Господњег! Руски човек то мора схватити и Богу благодарити зато што је Рус. " (Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.)  «У молитви је утеха; жалим све оне који сматрају да није «у моди» молити се, да то није неопходно. Чак ни не схватам због чега они живе. Духовни свет је далеко од њих, све је пука сујета. Зато нам је све лоше и кренуло.» (Света Царица-мученица Александра Романова)  «Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега, јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свијету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу.» (Света Велика Кнегиња Олга Романова – најстарија кћи Светога Благовернога Цара-мученика Николаја Романова, преноси последњу Цареву поруку у једном од својих последњих писама)  «Монарха на царство помазује сам Бог, председника бира народна гордост; Цар се држи на власти испуњавајући заповести Божије, а председник – угађајући руљи; Цар своје верне поданике Богу приводи, а предсеник – од Бога их одводи.» (Свети Свештеномученик Митрополит Кијевски Владимир (по Владимиру Р. Димитријевићу); «Подвиг Цара-Мученика Николаја II (сведочење Христа)»; часопис «Монархија»-специјално издање: «Цар-Мученик Николај II Романов»; Српска народна обнова-Котор; Котор; стр.1.)  «За српски народ, као ваљда ни за један други у свету, народна династија постала је тако природна ствар да му је непојмљиво како неки народи могу узимати туђине за своје владаре, а неподношљива и сама помисао да њему у његовој слободној држави туђин буде владар.» (Свети Епископ Николај Жички и Охридски; «Национализам Светога Саве»; лист «Српска народна обнова» бр.15/16.; Бијело Поље; април 1995.; стр.16.) «Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбина и постаје империјом. У том случају држава добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање тоталне несигурности.» (Свети Епископ Николај Жички и Охридски; «Национализам Светога Саве»; лист «Српска народна обнова» бр.15/16.; Бијело Поље; април 1995.; стр.16.)  «Покорити или покорен бити, подједнако је катастрофално за националну државу» (Свети Епископ Николај Жички и Охридски; «Национализам Светога Саве»; лист «Српска народна обнова» бр.15/16.; Бијело Поље; април 1995.; стр.16.) «Вратите нам Краља и ви сте нам вратили Слободу.» (Свети Епископ Николај Жички и Охридски) «Нова србска аристократија, тако звана интелигенција, постала је очарана Европом као добром, полацманила се, и свом душом се оделила од свога народа и од народне праволинијске историје, премда је фарисејски гатала о народу и народним правима, и речју у пером и делом одвраћала је народ од Царства Небеског и прикивала му душу за благо земаљско и шарени пепео овог пролазног света. Свак је био готов да се похвали службом у двору или министарству или на универзитету, а нико службом Христу Богу.» (Свети Епископ Николај Жички и Охридски; «Србска теодулија»; часопис «Образ» бр.1-2/1996; Васкрс 1996.; стр.3.)  ''Самовоље има код свих врста власти, али монарх је одговоран пред Богом и савешћу у православној држави он може да буде само верник и онај који исповеда православну веру, а у републици све се своди на удовољавање маси, на било који начин . Православна Црква може да постоји при сваком облику управљања, али је питање који од њих боље одговара наравственом (моралном) принципу.'' (Свети Јован Шангајски и Санфранцискански)  «Револуционар, али и визионар, он није могао не увидети, да је револуциомарство само онда спасоносно, ако је побуна против свега смртног и граховног у себи и души својој. Побуна против зла у себи, против смрти у себи, то је, Расткова побуна.»(Свети Преподобни Јустин Ћелијски; «Растко и савремена српска омладина (неколико мисли)»; часопис «Православни благовесник» бр.4.; Манастир Ћелије; Ваљево; Савиндан 1995.; стр.3.) ''По светосавској философији живота и света: и човек и друштво, и народ, и држава имају се прилагођавати Цркви као вечном идеалу, али се Црква нипошто не сме прилагођавати њима, и још мање – робовати њима. Народ има праве вредности само у толико уколико живи еванђелским врлинама и оваплоћује у својој историји богочовечанске вредности. Што важи за народ, важи и за државу. Циљ народа као целине, исти је што и циљ појединца: оваплотити у себи еванђелску правду, љубав, светост; постати ''свети народ'', ''Божји народ'' који својом историјом објављује божанске вредности и врлине. Свети Немањићи су тако схватали и народ и државу; и на томе неуморно радили најпре они сами, па за њима и са њима и сав српски народ. Свима закон беху еванђелске врлине, свима: и управљачима народним и народу, - пише монах Теодосије у Животу Светога Саве. У томе, у томе је бесмртна слкава и непролазна величина Светих Немањића. Без еванђелских врлина, шта је народ? - Поворка ходећих лешева. А држава? – Институција за разарање народне душе и њених вечних вредности... Савест српског народа су светитељи, на челу са Светим Савом. А та савест нашег народа стално упућује свима Србима у свима вековима једну молбу, један савет, један завет: нека вам свима, и убогима и богатима, и младима и старима, и писменима и неписменима, и свештеницима и учитељима, и војницима и радницима, и министрима и владикама, закон буду – еванђелске врлине! Буде ли тако, српски ће народ савладати све смрти у свима световима, и ништа му неће моћи наудити, ништа, ништа, ништа! (Свети Преподобни Јустин Ћелијски; ''Светосавље као философија живота''; Глас Цркве; Ваљево; 1993.; стр.87.-88.)  ''Програм и план наше народне историје дали су наши свети цареви и краљеви, на челу са светим Савом.'' (Свети Преподобни Јустин Ћелијски) ''Владајте над народом љубављу! Владајте над њим служећи му! Владајте над њим жртвујући душу своју за њега!'' (Свети Преподобни Јустин Ћелијски) ''Монархија је један систем управе где се сила користи ради добра свих.'' (Аристотел, 322.-384. пре Христа)  «Кад је правда са света прогната, волемо умрети него живити, и предпочитујемо смрт животу. Боље је умрети него носити окове ропства, без надежде икад освободити их се. Живот нам је на терет, и ако смо осуђени са потомством нашим на вечито ропство, волемо сами жертвовати своју децу него их оставити свирепости наших угњетатеља.» (+Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе са осталим Војводама и Кнежевима - из писма Султану Селиму III са Скупштине у Остружници, 12. јануара 1806. (по Лазару Арсенијевићу-Баталаки); «Историја Српског Устанка (књига I)»; Просвета; Београд; 1988.; стр.201.) «Нами дакле друго не остаје, него умрети, али ћемо падајући задобити славу, да смо предпоставили смрт срамотном ропству.» (+Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе са осталим Војводама и Кнежевима - из писма Султану Селиму III са Скупштине у Остружници, 12. јануара 1806. (по Лазару Арсенијевићу-Баталаки); «Историја Српског Устанка (књига I)»; Просвета; Београд; 1988.; стр.202.)  ''Према побеђеном непријатељу и непријатељу који се преда, будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек а према човеку треба бити човечан. Куће, имање, част и образ побеђеног непријатеља и његове породице штитите, као и куће, имања и част сопственог народа, јер то захтева не само човечност и наша Православна Вера, него то и доликује јунацима, а тиме се побуђују непријатељи да се радије предају него да се упорно боре, јер знају да се предају јунацима, од којих се ничему рђавом немају надати ни они ни њихове жене и деца.'' (Њ.К.В. Престолонаследник Александар Карађорђевић од Србије /доцније – Краљ Александар I/) «Када се родите као српски Кнез, Карађорђевић, онда се рађате са том обавезом: да добро научите и разумете ко су и шта су Срби. Ако себе поштујете, онда ћете се, без обзира на околности, стално припремати и бити спремни да им СЛУЖИТЕ.» ( Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Не бојимо се страха који је дошао на нас»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра; Париз-Београд; 2001.; стр.21.) «Мој велики народ дао ми је своје име, не да са њим чиним шта ми је воља, већ да му служим. Ако никако другачије, а оно тако што га нећу укаљати. Стојећи мирно, као на Литургији.» ( Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Не бојимо се страха који је дошао на нас»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра; Париз-Београд; 2001.; стр.22.)  «Европи тек предстоји обнављање преко једног новог концепта краљевства. Више је него извесно да ће се потреба за таквим процесима осетити у многим европским државама које сад нису краљевине. Ту постоји известан неспоразум у главама, јер и данас многи замишљају да ће тај процес започети дистрибуцијом круна принчевима из неколико великих европских кућа. Неком врстом споразума између владарских кућа, као што је то био онај из Растата, који је Лују XIV допустио да свога унука метне на шпански престо. Нисам сигуран да би то било добро решење. Значило би довођење странаца на престоле. Обнављању те старе институције као што је монархија, такав приступ не би помогао, чак би замрзао процес.» ( Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Не бојимо се страха који је дошао на нас»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра; Париз-Београд; 2001.; стр.33.)  «О краљевству се не расправља; у најбољем случају, о њему се размишља. Може се рећи да је краљевство органски сплет институција (централна је монархистичка), устројених (конституисаних) тела, традиција, писаних и неписаних закона, али, што је изнад свега, састоји се од људи, особа, груписаних по одређеном реду. Краљевство се заснива на дуготрајним процесима сазревања, на консензусу, док се монархија, од данас до сутра, може остварити референдумом или државним превратом. Видите, и данас, као и у прошлости, имамо краљеве који нису монарси јер не управљају краљевствима; такав је случај са Краљицом Елизабетом II. Монархија може бити уставна, док је краљевство само себи устав. Упрошћено речено, краљевство се заснива на особи (телу) краља, монархистичкој власти и на светињи миропомазања. Краљевство је одраз породице и собом осликава људскост, налик је самоме човеку, код којега је мозак на челу свих органа. У тој хармоничној грађевини краљ је кључ од свода. Треба рећи, сам-по-себи-кључ! Потребно је, дакле, добро разликовати монархију од краљевства, јер има монархиста који нису ројалисти, и обратно. Данас има и схватања – ту мислим на изражене жеље у неколико земаља у источној Европи, које су сасвим недавно престале да се називају «народне демократије» - да је довољно «довести краља, уступити му престо», и да ће тим чином започети такозвани бољи живот тога народа, и све само од себе кренути у смеру сањанога благостања. То су рефлекси који потичу из дугога периода диктатуре комунизма. Међутим, треба бити искрен, отворено рећи људима: немојте себе заваравати, краљевство је највиши, најсавршенији облик управљања људима. Захтева зреле, уравнотежене личности и дубоко поимање потреба које има човек. Ништа се не ствара преко ноћи. Узмите у обзир колико је времена потребно родитељима да једно дете, како се то каже, изведу на пут.»( Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра; Београд; 2002.; стр.45-46.) «Мора се имати на уму да се краљевство не заснива на иметку већ на бићу. Краљ јесте његова земља у јединству инкарнације. Због тога је прави краљ, где год ишао – код себе. Краљевство је, такође, једини режим који се заснива на љубави а не на популарности. Славни француски говорник и учитељ принчева – Босије ево шта каже:»Један добар грађанин воли свога Краља као опште добро, као спас и очување Државе, као ваздух који уздише, као светлост својих очију.» Кад нестане љубави – нестане и краљ. Видите, колико ми је познато, ниједна од дефиниција такозване демократије не каже да се та појава заснива на љубави. Како онда можемо и претпоставити да такав феномен може бити у конкуренцији са мојим схватањима, која се трудим да јасно искажем како би била разумљива сваком Србину и свакој Српкињи.» ( Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра; Београд; 2002.; стр.49.)  «Краљ је она геометријска тачка у којој се укрштају супротне, и то има као последицу – хармонију. Српски грб нам то јасно казује: двоглави бели орао са круном Немањића јесте символика идеалног склада између Цркве и Државе. Једна глава је Свети Сава, друга његов брат, Краљ Стефан Првовенчани.» ( Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра; Београд; 2002.; стр.52.) «Видите, велика је књига Свети Сава. Њега треба да изучавају сви који раде на народним стварима. Он нека буде учитељ и будућем српском краљу.» ( Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра; Београд; 2002.; стр.53.) «Да, љубав је ослабила. Повећало се самољубље, због тога слабимо и пропадамо. Ваља нам опет задобити љубав. То је немогуће остварити без Господа Исуса Христа. Немогуће је опет имати љубав према својој јединородној браћи, и свим другим људима, ако истрајавамо у неморалу и атеизму. Немогуће је окупити се око наших вечних стожера, светосавских, и светопетровских, немогуће је задобити врлину ако истрајавамо у безбожништву. Ако се идеологије и страначки интереси постављају испред вечних вредности, онда ће се наставити сви процеси цепања, усамљивања и несреће за народ. Не залажем се за враћање уназад, већ за нешто што је у будућности на чврстим темељима нашег бића. Као и код многих Срба, моја носталгија је оно што називамо САБОРНОСТ. Ми за њу имамо узоре у прошлости, али пре свега, она је у нашој будућности – то није нешто ретроградно, већ нешто сјајно за чим жудимо, засновано на љубави.» ( Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра; Београд; 2002.; стр.57.-58.)  «Знајте да су демократски принципи, што је нарочито видљиво у последњих петнаест година, у Западној Европи били извргнути највећем понижењу. Дакле, немам «позитиван», како кажете, поглед на тај комплекс вредности. Пре свега, морам казати да је код нас прецењен значај тзв. демократије. У то име врло лако се одустаје од промишљања, осавремењивања и примене наших цивилизацијских вредности. Сасвим је разумљиво да после варварскога бомбардовања српских земаља од стране НАТО-а, ја више немам никаквога поверења у тобожњу демократију и религију Права човека. Убеђен сам да је то само реторика и да се иза ње крије завојевачка логика јединога светскога хегемона – САД. Према томе, лаж се више не скрива, она је на делу. Због тога, намеће се потреба за новим, честитим уређењем, за државом која више неће прогањати Господа Исуса Христа.» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Београд; 2002.; стр.64.) «Један Карађорђевић не може бити «политички ангажован», јер би тада престао да буде кнез и постао партизан. Ми смо у сродству са сваком српском кућом без обзира каква је политичка опредељеност наше браће и сестара. Једини мој ангажман је Србија, српски интерес где год живе Срби.» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Београд; 2002.; стр.65.)  «Заиста је потрeбно излечити се од болести упојeдињавања. Сабрати се, осаборити се, под једним стегом. Престати са расипањем времена и живота, који су нам од Бога.» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Београд; 2002.; стр.76.) «Краљевина једино природно уређење које познаје љуско друштво.» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Београд; 2002.; стр.93.) «Када је реч о васпострављању монархије, то је за мене најпре духовно и морално питање, али у исто време, свакако, деловање у том правцу је политички акт. Видите, ми нисмо имали довољно времена да модерну српску краљевину обновимо на темељима које су нам оставили Свети Немањићи. Већ у време Карађорђевог устанка били смо под утицајем атеистичких западних идеја. Русија је пропустила прилику да (пошто је поразила Наполеона, а Европа била заузета ратовањем), окрене своју снагу према Балкану, ослободи га од Турака, и у једном даху ослободи и Константинопољ. Зато смо после морали стално да пазимо «шта ће рећи Аустрија», једина средњеевропска сила у оно време. Морам да кажем да се и наша краљевина више обнављала, успостављала, у XIX и првој половини XX века, по западним узорима, него што је своју инспирацију црпла на узорима Светих Немањића. Они су се једно време чинили као неки апстрактни, беживотни мит. Данас је друга ситуација. Данас много више знамо о том баснословном периоду у коме је, паметно вођен, српски народ створио своју цивилизацију. Ако буде воља Божија, а Бог ми је прва узданица, сви наши будући напори треба да буду усмерени према оживљавању тог великог српског иметка. Дакле, то је најпре духовни подухват, а онда, захтеваће се једна нова врлина, која се постиже само моралном обновом. Ако се озбиљно не приступи успостављању додира са тим славним периодом, неће се моћи спречити даља секуларизација. Српска држава неће опстати ако се не облагороди својом великом немањићком традицијом. Само у прожимању саврамених двовековних искустава (одбацујући заблуде и непотребна угледања) са онима које су нам оставили Свети Немањићи, може се приступити обнови краљевине. Ту сложену замисао називам «интегрални монархизам». Стреми се ка православној перспективи, живом контакту прошлости и садашњости, у непроменљивој, централној тачки вечности, у живоме Богу, васкрсломе Господу Исусу Христу. Сећањем на Голготски завет, истицањем на највише место врлине херојства, «чојства и јунаштва», у мужевном братству живих, поћивших и будућих Срба, ојачаћемо ослабеле друштвене везе – непрестано имајући на уму да смо савез, сабор људских Икона Божијих. Како каже владика Данило: засновати монархију на «Литургијском магнету братољубија». Досегнути пуноћу истинске заједнице хришћана. Да најбоље не буде више на маргини, већ у центру. Ето, због свега тога стално говорим о саборности, угледању на Светог Саву, обнови на златном државном темељу, који је он саздао својом жичком «Беседом о правој вери».» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Београд; 2002.; стр.106.-107.)  «Родослов моје судбине води ме преко оца директно до Вожда Карађорђа, а преко мајке до грчких и данских кнежева и краљева, као и до руске царске лозе Романова. Ово мистично искуство добијено већ рођењем подсећа ме свакодневно на моје славне претке. И доживотно ме обавезује на вековне законе части, вере и мудрости. Ниједног тренутка ја немам право да размишљам о некаквим привилегијама и удобностима оваквог положаја – све у мом животу везано је искључиво за судбину српског народа. А то значи: за свете патриотске и хришћанске завете дужности.» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Сви под заставу»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Београд; 2002.; стр.121.) «Не може се обновити држава ако духовно не узнапредујемо, ако нам се, не дај Боже, продужи запарложеност и наивност, ако се на осаборимо. Видите, та слобода, најважнија слобода, не задобија се багером. Већ личним подвигом, самоодрицањем. Али, слава Богу, осећа се у народу једна нова снага, слутим ослободиће се нова љубав за све што је наше, исконско, али и за све паметно, словесно, све оно корисно од чега ће се сковати српска будућност.» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Помоз' Бог Србијо»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Париз; 2001.; стр.56.) «Зар треба подсећати да је Србија православна земља? Рећи да је Карађорђе био дубоко верујући? Као српски Кнез, жеља ми је да учествујем у великом послу духовне обнове који је пред нама. ВЈЕРУЈУ нас је одржало на Балкану. Моја девиза је «Бог ми је прва узданица». (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Помоз' Бог Србијо»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Париз; 2001.; стр.58.)  «Свети Сава је наше постојање засновао на шест стубова, који држе небо да нам не падне на главе. То су: народна црква, народна династија, народна држава, народна просвета, народна култура и народна одбрана.» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Помоз' Бог Србијо»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Париз; 2001.; стр.71.) «Суверена нација има јаку потребу за уједињујућим симболом.» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Помоз' Бог Србијо»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Париз; 2001.; стр.82.) «Српску Краљевину сматрам јединим оптималним друштвеним системом. Преко ње је могућа веза са прошлим и будућим. У њој, на један нарочит начин, свако нађе своје место и од користи је народу. Значи, то је систем који омогућава служење – службу племенитим циљевима; за разлику од садашњег који разједињује, Краљевина је систем који повезује. Краљевина је систем којим се остварује пуноћа. Потребно је осврнути се на прошлост и уверити се какав је културни – дакле, државни, политички и економски полет била Српска Краљевина на почетку XX века. Био је то интеграциони процес, са великим полетом у народу. Мишљења сам да ће у блиској будућности, Српска Краљевина омогућити препород Срба и поред осталог, бити везиво између српских расејања.» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Свим Србима свуда - Memento (друго издање)»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Париз; 2001.; стр.13-14.)  «Слутим да ће српски сељаци, који су једини слободни Срби, сада, када се пружила прилика да опет буду ослободиоци, због својега природног интереса одагнати тлачитеље и раскућнике и јасно исказати своју вољу да Србија буде Краљевина, значи једна велика домаћинска кућа. Карађорђа је велики Његош назвао «бич тирјанах», а знано је да се тиранији само слободан човек може успротивити. Дубоко свестан своје припадности српској сељачкој династији, надам се да ће ме разумети ко треба и да ће моја браћа опет доказати да су достојни потомци својега великог сељачког узора, онога оличеног у Црноме Ђорђу из Тополе. Када бих могао, њима бих апотеозу сачинио, овако, ако их неко пита како се презивају, нека кажу – моје презиме је Карађоеђевић!» (Њ.К.В. Кнез Александар Павла Карађорђевић; «Свим Србима свуда - Memento (друго издање)»; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Париз; 2001.; стр.33.-34.) «И нека мој син никада не заборави последње речи свога оца, које овде за њега понављам: Нека никада не пожеле освету за нашу смрт.» (Краљица Марија-Антоанета – из опроштајнога писма француске Краљице упућенога њеној сестри по изрицању смртне пресуде од стране револуцинарне олигархије) ''Посвећујем сву своју пажњу побољшању добробити мојих поданика, јер желим да спасим своју душу и одем у Рај.'' (Краљ Карло III од Шпаније, 1750.)  ''Немам оданости према Привременој Влади, установљеној од стране мањине странога становништва....нити према било коме осим према вољи мојега народа и добробити моје земље.'' (Краљица Лилиуокалани од Хаваја (после свргавања монархије од стране америчких маринаца 1893.) ''Упамтите да је живот начињен од оданости: оданости својим пријатељима; оданости лепим и добрим стварима; оданости земљи у којој живите; оданости своме Краљу; и изнад свега, јер то држи скупа све остале оданости, оданост Богу.'' (Краљица Мери од Велке Британије, 23 март 1923.) ''У Италији већ говоре о републици, али имајте на уму да нема ничега што мање пристоји Италијанима.... Италијани су индивидуалисти и република ће постати узрок збрке и нереда. Свакако и корупције. У то немам сумње. Ко ће од тога имати користи када све прође?'' (Краљ Виктор Емануел III од Италије, 10. април 1944.) ''Бити Краљ је посвећеност, стрпљивост и умереност, самоодрицање, државништво, народно јединство и, пре свега, имање поверења у свој народ.'' (Краљ Симеон II од Бугарске, октобар 1968.)  «С тога, што се народ налази оназађен у просвети, и што је склон раздорима и немировању, чему је узрок необразованост, ја мислим као и Родофиникин, да у Србији не може постојати друга влада осим самовластија – монархије – и за то је потребан кнез или старешина с називом, који му се одреди.» (+Кнез Прозоровски (по Лазару Арсенијевићу-Баталаки); «ИсторијаСрпскога Устанка (књига I)»; Просвета; Београд; 1988.; стр.479.) 
«Година 1793. дође канцелару известије, баш при сесији, да су погубили францускаго краља Лудвига XVI, то је таки ужас учинило у свакоме, а и ја не могу казати како ми је било, канда је сва крв у мени стала тећи.»(+Витез Сава Племенити Текелија; «Описаније живота мога»; Нолит; Београд; 1989.; стр.121.)  «и нек знаде грдни Османлија, да каурка може родит цара, тер уз цара и божијег дара.»(+Митрополит Петар II (Петровић-Његош); «Мање Пјесме Владике Црногорскога Петра IIога Петровића Његоша» (из песме: «Нова пјесна црногорска о војни Русах и Тураках»); Српска књижевна задруга; Београд; 1911.; стр.22.) «Рука Зевса цару в'јенац дава, царска рука људма срећу сије.» (+Митрополит Петар II (Петровић-Његош); «Мање Пјесме Владике Црногорскога Петра IIога Петровића Његоша» (из песме: «Ода ступљења на престол Фердинанда I»); Српска књижевна задруга; Београд: 1911.; стр.89.) «Православна црква није никад тежила самосталној световној моћи, елем, да буде држава у држави, по узору не само Католичке цркве, већ и многих протестантских цркава.» (Патријарх Васељенски Вартоломеј I; интервју: «Путокази у менама и кризама»; часопис «Православље» бр.641.; Српска Патријаршија; Београд; 1. децембар 1993.; стр.5.) ''У потресној беседи на рођендан Господара Цара Николаја Александровича [Романова] (1902.год.), Св.Праведни Јован [Кронштатски], рекао је дословно ово: Да, посредством владара Господ чува добробит царстава земаљских и, особито, добробит Свете Цркве Своје, не допуштајући безбожним учењима, јерсима и расколима да је обузму. И највећи светски зликовац, који ће се појавити у последње време - Антихрист - неће моћи да се појави међу нама због самодржавне царске власти која задржава срамно и бесловесно учење безбожничко. Апостол говори да се Антихрист на земљи неће јавити све док буде постојала самодржавна царска власт.'' (+Архиепископ Аверкије Џорданвилски)  «Срби су од памтивека све решавали на саборима...и зато би било добро да се и данас обнови саборна свест народа. Странке су нешто новијег датума и увезене су међу Србе са Запада, што може да буде опасно за нас који свему приступамо с метафизичких позиција. Треба доносити одлуке из главе целога народа – то су једине одлуке које су далековиде и далекосежне.»(Митрополит Црногорско-приморски, Брдски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога Г.Г. проф.др. Амфилохије (Радовић), (по Соњи Бисерко); «Црква, војска и Академија наука подржавају политички радикализам»; лист «Национал» бр.351.; Београд; 28.1.2003.; стр.7.) ''Мада не би било рђаво да се поново врати монархија. кад човек мало боље посматра, што каже Матија Бећковић, ми смо вековима имали краљевину, а председнике само 50 година и они су били најмоћнији монарси у нашој историји, јер су сконцентрисали власт какву никада ни један монарх није имао у својим рукама. Узмимо Броза и ове после њега, буне се против монархије као једноначелија, а у ствари уводе, под другим видовима, тоталитаризам, који је поново ван логике.'' (Митрополит Црногорско-приморски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога Г.Г. проф.др. Амфилохије (Радовић); ''Слобода''; Чикаго; 25. август 1999.) ''Црногорци су чудан сој. Монархија није ишчезла из душе народа и поред свега. Постоје ту превирања Петровићи, Карађорђевићи... али, сада је најбитније да се некако избистре ове страсти и односи, да се ослободимо присмотре међународних моћника и да почнемо да живимо нормално, без страха. Уколико би у овим приликама престолонаследник могао да помогне, не видим разлога да он не преузме битнију улогу као именитељ обједињавања и помирења. Шта фали Шпанцима што су довели Краља?'' (Митрополит Црногорско-приморски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога Г.Г. проф.др. Амфилохије (Радовић); ''Слобода''; Чикаго; 25. август 1999.) ''Не заборавимо, српски народ и његово достојанство утемељени су на двоједном свједочењу, свједочењу оца и сина. Јединствен је случај у Европи и историји да је творац државе светац, да је утемељитељ Цркве светац. Та света двојица су утемељили, с једне стране државу српског народа, његов земни град и место гдје је призван да у свом времену доноси плодове, а с друге стране они су обојица отворили вјечне хоризонте том истом народу. Послушавши глас свога сина и отишавши у Свету Гору, Свети Симеон Немања је показао да он није обоготворио биологију свога народа, свој национ биолошки, да није обоготворио своју творевину, своју државу, мјесто и простор на коме тај народ борави. Тиме је показао да је прихватио свједочење свога сина Саве да њему и његовом народу, прво њему који се одриче власти и части, па онда и његовом народу, да није држава важна сама по себи, њено устројство, него та држава и мјесто боравка његовог народа и вријеме које му је дато, дато му је да сазријева, да рађа, да се препорађа, да задобија и стиче у здравим оквирима времена и простора сазнање о себи као свједоку вјечног и непролазног свенародног и личног човјековог достојанства. Држава и Црква Православна као мјесто узрастања у безмјерну ''мјеру раста Христа Богочовјека'', истинске и праве човјечности која никада није утемељена на индивидуи и индивидуалности него на саборности, на заједништву свих, не само на биолошкој и социјалној друштвености, већ на заједништву са даљим и дубљим непролазним смислом који се језиком Цркве назива Царство небеско.'' (Његово Високопреосвештенство Г.Г. Амфилохије (Радовић), архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећског; ''Српски идентитет'', ур. Милимир Мучибабић, Београд, 2019, стр.18)  ''Ми у Цркви прослављамо монархију Бога Оца, а на земљи сваки народ, који има своју историју, држи до своје монархије.'' (Његово Високопреосвештенство Г.Г. Јоаникије (Мићовић), митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећског) «Оно што, по светоотачком учењу, обезбеђује једнобоштво јесте монархија (једноначалност). У Богу постоји монархија из које произлази целокупан живот Божији. То једно начело (= почетак) није једна суштина из које произлазе лица, него је то једно Лице, то јест Отац, који рађа Сина и исходи (= изводи) Светог Духа. Ако једнобоштво поистоветимо са монархијом, тада се поставља питање какво ћемо јој место дати. Ако јој дамо место у суштини, тада немамо проблема са Filioque-ом. Ако јој дамо место у личности Очевој, тада не можемо имати Filioque, јер би то значило да признајемо два начела у Богу, односно да укидамо монархију. У том случају Отац више не изражава монархију. А ако се укине монархија, тиме се укуда и једнобоштво.» (Митрополит Пергамски Јован (Зизјулас); «Догматске теме»; Беседа; Нови Сад; 2001.; стр.247.-248.) «Дакле, оно што обезбеђује начело једнога Бога јесте монархија Оца. Према томе, уколико укинемо једноначалство Оца и прихватимо Сина као ново начело, тада укидамо једноначалство и, самом тим, немамо више на чему да заснивамо једнобоштво; осим уколико га заснивамо на суштини, као што то Запад чини. Ово је био један од озбиљних аргумената, једна од озбиљних потешкоћа са којима са Исток сусрео у својим односима са Западом.» (Митрополит Пергамски Јован (Зизјулас); «Догматске теме»; Беседа; Нови Сад; 2001.; стр.248.) «И нације су «колективне личности» са посебним карактерним цртама и вредностима.» (Митрополит Темишварски Николај; «Румунска Патријаршија»; часопис «Гласник» бр.5.; Београд; мај 1977.; стр.144.)  «Зато и Карађорђе и Милош настоје да Српску цркву ослободе од Грка епископа и да је учине самосталном у њеном унутарњем раду, као што су настојали да осигурају и политичку слободу своме народу.» (+Епископ Шабачко-ваљевски Јован (Велимировић); «Српска црква у Србији од 1804. до 1918. године») «Српска црква, заправо, и није могла добити самоуправу пре него што Кнежевина Србија постане политички самоуправна држава.» (+Епископ Шабачко-ваљевски Јован (Велимировић); «Српска црква у Србији од 1804. до 1918. године») «Ако је народ привржен Богу праведан, поштен, богољубив, родољубив, хуман, радан и разборит, творац моралних закона којих се придржава, Бог му даје праведну власт да га штити и подиже на виши ступањ тековине ума, снаге и духа; да му помаже у развитку и сарадњи у једнородној породици – Држави. Ако се народ отуђи од Оца свога небеског, творца неба и земље, и постане зао, опак, среброљубив, злочинац, богомрзитељ и човекомрзитељ, отимач, осион и прекршитељ уставотворних закона државе, противник Цркве Христове, Бог му даје заслужену власт и она је казна отпадницима.» (+Епископ Далматински др. Никодим (Милаш); «Црквено право») «Има да буде још обнова Русијанског Православног Царства. Тако је предсказао Св. Серафим Саровски, да ће пасти царство пре њега и да ће се обновити Православно царство. То је потврдио у прошлом веку и Св. Прота Јован Кронштатски. И сада неки наши ревнитељи и патриоте велике царске Русије очекују да се Русија оправослави и да после комунизма буде још тврђа у вери, и они мученици милионима убијених на Небу дају ту снагу онима доле, да обнове то царство. И родиће се тада у тој новој православној Русији нови Кирило и Методије који ће да иду да покрсте – Кину, Јапан и Индију, и да ће тако бити процват Православља каквог није било ни у Византији. Могло би то и 2-3000 година да траје.» (+Епископ Будимски др. Данило (Крстић); «Последњи интервју са Епископом Данилом (Крстићем)»; часопис «Жички благовесник»; ЕУО Епархије Жичке; Краљево; јануар 2004.; стр.27.)  «Краљ се не може вратити ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском – то је поштен народ хришћански!» (+Епископ Будимски др. Данило (Крстић)) «У Византији, од које Србија и прима овај симбол, двоглави орао представљао је идеалну слику сарадње двеју власти; он је симбол равнотеже на врху недељивог организма у којем највећу одговорност носе Владар и Патријарх.» (+Епископ Будимски др. Данило (Крстић); «О православној монархији»; часопис «Градац» бр.110.; 1993.) «Српски вођи и политичари, уразумите се и дођите себи и народу своме и, Бога ради, међусобно се измирите и сложите на добро свога напаћенога народа. Не мислите више, као до сада, да је главно у политици вештина, него знајте да је главна врлина, како рече свети владика Николај. И још знајте: да последњу реч у историји, ипак, има Правда Божја, а не људска сила и људска „дипломатија“ као нека квазимудрост, која је пред Богом и правим људима и народима врло често велика глупост и нечовештво...» (Епископ др. Атанасије (Јевтић); „Срозавање антиправославне и антибалканске Европе“; „Српска зора“ бр.332.; Бранислав М. Станишић; Вест Лафајет, С.А.Д.; 30.7.2003.; стр.4.)  ''Докле год смо ми Срби имали Краља, имали смо и државу, за разлику од времена када смо били робови. У доба петовековног турског ропства, свест о државној и народној династији била је преточена у народну песму, надахнута прослављањем светих Немањића у крилу Цркве, што је све крунисано у израстању народне династије у XIX. веку. Срби су били верни Краљу, јер је он застава народног јединства и симбол народне слободе. Династије Карађорђевић и Обреновић су произашле из народа, извиру из народа и идентификују се са историјским смислом народа и земље. Тамо где су монархије туђег извора, близу је вештачка владавина. Међутим, права православна монархија произилази из народног корена; она је историјска и национална творевина; то је власт Богом установљена.''(Његово Преосвештенство Г.Г. Андреј (Ћилерџић), Епископ Аустријско-швајцарски) ''У политичкој философији где доминира органско схватање православне монархије, карактер православног монархизма се заснива на схватању да док год у свету буде постојала православна монархија са Краљем на челу, као Богом даним oцем народно-државног дома, дотле овај свет може имати наду у очување народа у православној духовности, штавише, може имати наду у спречавање зла и порока, лењости и расула, расипања и непоштења, чиме се органски са једне стране разбија народ, а са друге монархија као сигурна застава народног јединства: нема богоборства или христоборства док је Краљ на престолу. Безбожништво није могуће док безбожници не успеју да сруше престо. Основа древног краљевског престола јесте поштен хришћански народ чији Краљ није племенитији од народа већ само одговорнији.'' (Његово Преосвештенство Г.Г. Андреј (Ћилерџић), Епископ Аустријско-швајцарски) ''У православној монархији народ постаје, суштински и формално, једна велика породица где се Краљ својим примером и самопожртвовањем неуморно залаже за решавање свих свакодневних проблема које живот доноси заједници. Православна монархија схвата народ као једну велику породицу у којој је Краљ, отац свих њених чланова. Краљ је земаљски родитељ свих, у смислу породичног духа у народу, у међусобном поверењу, у духу љубави, у искрености и солидарности.'' (Његово Преосвештенство Г.Г. Андреј (Ћилерџић), Епископ Аустријско-швајцарски) ''Православна монархија обједињује у себи прошлост, садашњост и будућност, јер богатство народа није прост збир интереса тренутно живих чланова тога народа, већ се на телу народном, којим руководи монарх, налазе и гробови наших предака и колевке наших потомака.'' (Његово Преосвештенство Г.Г. Андреј (Ћилерџић), Епископ Аустријско-швајцарски)  ''Православни Краљ одржава органско јединство народа и инсистира на значају породице за монархију као стуб, јер истинска монархија почива на принципу владавине Једног у име добра читаве породице. Породица је стуб која је незаобилазна и незаменљива. Домаћин се никад није плашио једноначалног Краља и његове власти, са домаћинским погледом на државу, већ се већма и изнад свега плашио људског друштва без власти или пак многоначалног друштва са више власти. То домаћинство као саборност треба да буде основа државно-народног живота. Када говоримо о народу, мислимо на јаку, снажну и сложну домаћинску породицу чија је глава домаћин. Домаћинска породица је заснована на Богом даним способностима и континуирано је заинтересована да се о стара о напретку и просперитету државе.'' (Његово Преосвештенство Г.Г. Андреј (Ћилерџић), Епископ Аустријско-швајцарски) ''Православни Срби су увек били за народно јединство, за државну целину, за монархију и династију где је осигурана безбедност живота заједнице пред налетима спољних опасности сваке врсте, уз снажну ограду према политикантским приступима грађанских политичара. Породица, а тиме и држава, захтева домаћина и старешину коме је управљање, у смислу друштвене хијерархије, такорећи занат. Не постоји човек који није никоме потчињен. Сваки човек има свога господара јер само Бог нема господара. Никада се православни хришћани нису бојали ауторитета и у ауторитативности, односно нису видели у томе сметњу за свој успон и долажење до изражаја својих стварних вредности и способности, већ је то услов за напретком, то је снажење и достизање народног благостања. Када Краљ заборави да је родитељ свих, тада и престаје породични дух у народу, дух међусобног поверења, дух љубави и солидарности, а на његово место долази дух раслабљености и партијске обести.'' (Његово Преосвештенство Г.Г. Андреј (Ћилерџић), Епископ Аустријско-швајцарски) ''Православна монархија се не заснива, као у случају странака у вишепартијском систему, на народном изјашњењу јер она није поникла из избора већ из историје. Извори права монархије дубљи су од изјашњавања савременика за њу. Православна монархија не извире из онога што се зове народна сувереност, него та народна сувереност постоји зато што је православна монархија један део своје власти пренела на бирачко тело.'' (Његово Преосвештенство Г.Г. Андреј (Ћилерџић), Епископ Аустријско-швајцарски)  ''У православном духу, хармонија Државе и Цркве могућа је само као благодат Божија, као тајна, а јавља се у литургијском животу Цркве. Као што Света Литургија има свој хијерархијски поредак: Бог - Епископ - народ, тако и православна монархија има свој хијерархијски поредак: Бог - Краљ - Домаћин. Краљ је Богом одабран да координира између Цркве и Државе. Само тако земаљски Владар постаје у свести народа вољени Краљ без кога нема јединства народа, односно без кога постоји само површно, привидно јединство које се потресима изнутра или споља постепено разбија. Зато је Краљ жива и једина идеја пуног народног јединства.'' (Његово Преосвештенство Г.Г. Андреј (Ћилерџић), Епископ Аустријско-швајцарски) ''Одсуство борбе између Цркве и Државе се заснивало на томе што је први и највиши и истински Монарх света сам Господ Бог. Управо зато се на Богу Једином и Свемоћном заснива православни монархизам. Без Бога се не може замислити а камоли остварити јединство у свету.'' (Његово Преосвештенство Г.Г. Андреј (Ћилерџић), Епископ Аустријско-швајцарски) «Морамо се вратити народном духу. Морамо се вратити својој традицији. То не значи враћање прошлости. О не!» (+Протојереј др. Димитрије Најдановић; «Историја и традиција»; часопис «Нова искра» бр.6.; Београд; мај 1994.; стр.34.)  «Окултист Ланселен (Lancelin) тврди чак да су многе владарске личности биле жртве магијских чини. Ту наводи, као пример случај херцога Орлеанског сина Луја Филипа, затим синове и наследнике португалске краљице Марије II Петра V и његову браћу, принчеве Јована и Фердинанда, затим мексичког императора Максимилијана и аустријску царицу Јелисавету.» (+Протојереј др. Лазар Милин; «Научно оправдање пелигије (Апологетика)»; Православље; Београд; 1984.; стр.125.) «У пламену првог светског рата и револуција, као у каквом свеопштем пожару, нестало је хришћанских царевина и царева, па хришћанство почетком 20. века улази у нови период свога постојања, период помного чему сличан оном предконстантиновском периоду.» (+Протојереј др. Лазар Милин; «Научно оправдање религије (Апологетика) - књига 2»; Православље; Београд; 1977.; стр.59.) «Духовна «демократија» не постоји ни у Старом Завјету ни у Новом, па ни у Цркви.» (Протојереј проф. Јован Романидис; «Откривење, Свето Предање, Свето Писмо и непогрешивост»; «Увод у Богословље – Зборник чланака и студија»; Београд; 1993.; стр.32.)  ''Обузима нас оправдан страх гледајући ово грдно тело (Карловачку митрополију), које се пружа од московских граница до Јадранског мора и које, уједињено под влашћу једног митрополита, може временом да угуши и нашу веру и нашу државу, а особито кад уочимо ону страшну слогу ових шизматика (отпадника) са војничким сталежима!'' (+Протојереј-ставрофор академик Радослав Грујић - наводећи иступање папистичке властеле са предела Славоније на угарскоме Сабору 1764.)  ''Наиме, свака непослушност према Богу и Његовом закону, свако отпадништво од вере и морала имало је обавезно лоше последице. С друге стране послушност према Богу, побожност и поштење, морална исправност увек су водили срећи и благостању како самих царева као Божијих помазаника, тако и целог народа.''(Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић; ''Историјске књиге Старог Завета''; Београд; 1985; стр.39) ''Многи тако узимају, а ја сам томе сасвим сагласан, да су владатељи зато да свој народ подижу, да се даноноћно о срећи свога народа старају, равно тако, као што се домаћин о својој кући стара.'' (Војвода и Барон Стеван Петровић Книћанин; по Небојши Јовановићу; ''Двор Кнеза Александра Карађорђевића 1842-1858.''; Лагуна; Београд; 2010; стр.307-308) «Ни једна од јевропских држава, а најмање Порта Отоманска ни под каквим видом неће се согласити на такове тачке, да у Србији буде књаз совршено ни од кога назависан, и да се сједини, под његовим владичеством све пространство земље древне Србије.» (+Лазар Aрсенијевић-Баталака; «Историја Српскога Устанка (књига II)»; Просвета; Београд; 1988.; стр.496.)  «Он је спрема самога себе строг био, он није могао спрам других благ и мекан бити.» (+Лазар Арсенијевић-Баталака (говорећи о Врховноме Вожду Ђорђу Петровићу-Карађорђу); «Историја Српскога Устанка (књига I)»; Просвета; Београд; 1988.; стр.384.)  ''Темпорална монархија, дакле, коју називају ''царство'' јединствена је владавина, изнад свих у времену, односно, у свему и изнад свега што се мери временом''(Данте Алигијери; ''Монархија''; Укронија; Београд; 2004; стр.15) ''Људски је род најјединственији када је сав уједињен у једно: а то бити не може, сем ако се у потпуности не потчини једном владару, што је само по себи јасно.'' (Данте Алигијери; ''Монархија''; Укронија; Београд; 2004; стр.31) ''Правда је најснажнија једино под монархом. Зато је зарад најбољег уређења света потребно да постоји монархија или царство.'' (Данте Алигијери; ''Монархија''; Укронија; Београд; 2004; стр.35) ''Тако је очигледно да, премда су конзул или краљ, с обзиром на средства, господари других; с обзиром на циљеве, само су слуге других, а ово највише важи за монарха, који је ван сваке сумње слуга свију људи.'' (Данте Алигијери; ''Монархија''; Укронија; Београд; 2004; стр.45) «Држава без вредног монарха - исто је што и оркестар без диригента.» (+Николај Васиљевич Гогољ) «Када је Револуција отсекла главу Лују XIV, она је тиме скинула главу свима оцевима породице. Данас нема више породице, постоје само појединци... Прокламујући права на очевину, Французи су уништили породични дух, створили су пореске изворе; али они су припремили слабљење виших и слепу снагу маса, нестајање уметности, царство личног интереса и они су отворили пут освајањима. Имамо да бирамо између два система: или да створимо државу преко породице или на бази личног интереса; демократија или аристократија, дискусија или послушност, католицизам или религиозна равнодушност; то је питање, постављено у неколико речи.» (+Оноре де Балзак (по др. Владиславу Д. Стакићу); «Монархистичка доктрина Шарла Мораса – Основи француског поретка»; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510. (2002.); стр.22.)  ''Ја пишем при светлости две вечне истине: религије и монархије, тих неопходности близанаца потврђених савременим догађајима, и према којима би сваки уман писац требао да тежи да усмери нашу земљу.'' (+Оноре де Балзак , 1842.) «Демократија је супротно од монархије.» (+Шарл Морас (по Богдану Радици); «Агонија Европе»; Центар за изучавање Традиције «Укронија»; Београд; 2003.; стр.69.) «Напротив, монархија се не управља по неком ко је одједаред дошао с улице. За нас је монархија пре свега и више свега наследна. Она произилази из дна француске историје, она извире из дна француског народа. Француска је везана за монархију, јер је монархија повезана повезана са целом француском историјом и са француским народом. У Европи постоје само два случаја где монархија долази из народа, излази из нације и где она није вештачко уређење већ искључиво и чисто историска творевина. То је случај Француске и Србије. И Обреновићи и Карађорђевићи долазе из народа, извиру из народа и идентификују се историским смислом нације, народа и земље. На против, код осталих народа, монархије су туђег извора. Hohenzolerni су шпанског порекла, Хабзбурговци – француског, Савојска кућа такође – француског, док су, рецимо, северне монархије, углавном, све немачког или француског порекла. Руска царска кућа била је, углавном, немачког порекла. Права монархија произилази из народских корена; није вештачка, већ чисто историска и национална творевина.» (+Шарл Морас (по Богдану Радици); «Агонија Европе»; Центар за изучавање Традиције «Укронија»; Београд; 2003.; стр.70.)  «Говоре да је монархија апсолутна. Кад то кажу не знају или се не сећају првобитног значења речи absolutus. Овај латински термин не значи ни апсолутизам на реакцију, напротив: он значи нешто што није везано, што је слободно и што је широко.» (+Шарл Морас (по Богдану Радици); «Агонија Европе»; Центар за изучавање Традиције «Укронија»; Београд; 2003.; стр.72.) «Демократијаје данас један преживели систем. Поредак изискује потребу ауторитета. Али нема правог ауторитета, ако тај није жив, стваран, личан и у исти мах оличен трајношћу. Све те особине налазе се само у монархији, у краљу и у монархистичком континуитету.» (+Шарл Морас (по Богдану Радици); «Десна Европа»; Велвет; 1994.; стр.36.)  «У Републици влада олигархија. Супарништво, компетиције, не смеју да су на првом месту. Супарништво може да узме облике, који су нарочито опасни за државу и за народ. За државу, ако је такмичење слободно, ако је изборима дато прво место, онда гласови се купују, било то у народним скупштинама или у кнежевским саборима. Тако злато може да освоји и да држи државу. Али то није све. Злато може на исти насчин да одузме нацији власт, па да је преда странцу или непријатељу. Ево како то изгледа: мали Јеврејин из Галиције, који једва говори француски , долази у Париз, продаје своје прње, тргује, игра на берзи, обогати се; онда добија француско поданство, шаље свог сина у гимназију, син напредује, постаје адвокат, професор, новинар, сенатор, министар и претседник Републике. Тако претседник француске Републике може да постане неко, ко нема ни капи француске крви, ни атома француске мисли. И ништа у режиму републиканског и демократског изборништва не спречава овај чудни „cursus honorum“. Једино наследна круна може да спречи ова два зла. Власт коју она даје, не може да се купи златом; она ову власт спасава од подвојености странака, од лицитирања политиканата, од страначког захватања. Монархистички наследни принцип даје националан карактер власти.» (+Шарл Морас (по др. Владиславу Д. Стакићу); „Монархистичка доктрина Шарла Мораса – Основи француског поретка“; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510. (2002.); стр.92.-93.)  ''Када смо у самом почетку нашег писања и наших борби говорили, да је монархија интегрални национализам, нисмо хтели да кажемо да је то национализам без правила и без узде. Напротив, потрудили смо се да се одмах изјаснимо, када смо рекли да монархија у свему одговара свим жељама, свим поребама, свим тежњама, свим моралним, политичким и економским интересима, који се изражавају у народним покретима. Национализам је антисемитизам? Монархија поставља јеврејско питање и даје му умерено решење. Национализам је антимасонски? Монархија хоће да одвоји фрамасоне од државе. Национализам је верност правима француских породица? Монархија је њихово оличење и њихова синтеза. Национализам је традиција. Монархија претставља све историјске традиције отаџбине. Национализам је тежња за јаком и одговорном власти? Монархија је сам основ и усавршавање једне такве власти. Национализам је поновно успостављање државе? Монархија и држава се уско везују, оне су једно. Национализам тежи да ослободи државу етатизма, који исцрпљује и надувава! Монархија је одлучно противна етатизму. Национализам је регионализам и децентрализација? Децентрализација је ''једна од наших доктрина'', одговорили су једногласно сви наши принчеви, који су били наклоњени аутономији наставе, као и слободи општина и провинција. Национализам је протекционизам? Монархија није само задовољна тим што штити производе, она штити и произвођача. Општи израз националистичких постулата и њихових тежњи налази се у традиционалној, наследној, антипарламентарној и децентрализованој монархији.'' (+Шарл Морас (по др. Владиславу Д. Стакићу); ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.120.)  «Чиста монархија представља и виши морални поредак. Овде је врховна власт независна од народне воље и зато овде влада начело обавезе или потчињености вишем поретку.» (+Борис Николајевич Чичерин)  «На челу сваког народа, изнад елите, налази се монархија. Ја не признајем републику. Кроз историју се срећемо са монарсима, који су били добри, неки веома добри, други слаби или чак лоши. Неки су уживали све почасти и љубав свог народа до краја живота, а другима је одрубљена глава. Дакле, нису сви монарси били добри. Међутим, монархија, сама по себи, је увек била добра. Не смемо мешати човека и институцију и извлачити погрешне закључке. И свештеник може да буде лош, али не смемо због тога укидати Цркву и прогонити Бога. Постоје, наравно, лоши монарси, али не можемо се због тога одрећи монархије. И у земљорадњи повремено наиђе лоша година после добре и плодне, или једна добра па две лоше; али ипак нико на свету није због тога престао да се бави пољопривредом.»(+Корнелије Зелеа Кодреану) «Да ли монарх ради шта хоће, био он велики или мали, добар или лош? Прави монарх не ради шта хоће. Он је мали и безначајан ако то чини, а велики је само када ради оно што мора. Сваком народу Бог је одредио његову судбину. Монарх је велики и добар када води народ путем, који је Бог одредио; а лош је уколико с тог пута скрене или му се супротстави. То је, дакле, закон монархије. Пред монархом се могу наћи и друга искушења: лични интерес или интерес неке класе, као и туђи интереси (домаћи или страни). Он мора да избегава сва та искушења и да следи судбину свога народа.Краљ Фердинанд је упркос свим спољашњим притисцима наставио да прати судбину свог народа; он је патио заједно са тим народом, жртвовао се за њега и победио са њим. На основу тога је он велик и бесмртан.» (+Корнелије Зелеа Кодреану)  «Нису сви људи једнаки, као што нису ни све воћке једнаке. Неможе енглески народ да живи по закону српском, нити је пак немачки закон разумљив за српски народ. Други је закон за трешње, други је код шљиве, други је код јабуке. Тако су другојачији и закони живота код разних народа.» (+Димитрије В. Љотић (по Душану Пејчићу); интревју: «Димитрије Љотић и савременост»; часопис «Нова искра» бр.1.; Београд; децембар 1993.; стр.7.)   «Ја полазим од тога да нисам пролетер и наравно ја ову реч не употребљавам у социјалном значењу: добио сам наслеђе од својих предака и моја је дужност да то наслеђе чувам и да та богатства увећавам. Аристократизам духовног порекла – за мене је полазна тачка, то ме обавезује на племенитиост у поступцима.»(+Николај Александрович Берђајев (по Мирку Ђорђевићу); «Срп и чекић и Крст» - Предговор књизи Николаја А. Берђајева: «Извори и смисао рускога комунизма»; Књижевне новине; Београд; стр. XV) «Последњи руски цар је био трагична појава, он је сурово платио зло прошлости, зло које је починила династија. Он је искрено веровао у мистични смисао царске власти, мучно је преживљавао раздор између цара и народа – изолацију цара од народа. Хтео је да се сједини с народом, али није имао додира с народом, био је од народа одвојен зидом свемоћне бирократије. Међутим, он је мистично слутио и осећао да је народни цар...» (+Николај Александрович Берђајев; «Извори и смисао руског комунизма»; Књижевне новине; Београд; 1989.; стр.111.)  «Али сада је дошло време када хришћанство поново постаје гоњено и зато ће захтевати од хришћана већи хероизам и жртвену љубав, вишу потпуност и свесност у исповедању њихове вере; долази време када ће хришћани престати да буду саблазан хришћанству.» (+Николај Александрович Берђајев; «О савршенству хришћанства и несавршенству хришћана»; Богословски факултет С.П.Ц., Хиландарски фонд и Повереништво Манастира Хиландара; Београд; 1994.; стр.32.) «Револуција није успон, није зора, није почетак новога дана, већ запад, сумрак, конац старога дана.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново сердњевековље»; Хипнос; Београд; 1990.; стр.10.) «И ми никад не смемо сметнути с ума, да се страшни ратови и револуције, ломови култура и пропаст држава не збивају само злом вољом људи, већ их такође шаље Провидност.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново средњевековље»; Хипнос; Београд; 1990.; стр.11.)  «Рационализам, хуманизам, правни формализам, либерализам, демократизам, - све су то форме мисли и живота, које устрајају у претпоставци, да је Истина непозната и да Истине, можда, уопште нема; оне неће да знаду Истину.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново средњевековље»; Хипнос; Београд; 1990; стр.22.) «У том систему нарушава се истинска хијерархиска подређеност материјалног духовном.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново средњевековље»; Хипнос; Београд; 1990.; стр.26.) «Власт није никада припадала и не може припадати већини. То противуречи природи власти. Власт је по природи хијерархична. Тако ће бити и у будућности. Народ не може сам собом управљати, њему треба управљач.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново средњевековље»; Хипнос; Београд; 1990.; стр.44.) «Хришћанство се враћа у стање до Константина и мора наново освајати свет.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново средњевековље»; Хипнос; Београд; 1990.; стр.88.) «Демократија не зна истине и због тога она препушта већини гласова да реши, шта је истина.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново средњевековље»; Хипнос; Београд; 1990; стр.90.-91.) «Онај, који верује у истину и који зна истину, не предаје је на растрзавање квантитативној већини.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново средњевековље»; Хипнос; Београд; 1990; стр.91.)  «Демократија не очајава због губитка истине. Она верује, да изјава воље већине, механички зброј гласова, мора увек водити до добрих резултата.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново средњевековље»; Хипнос; Београд; 1990; стр.91.) «Она као да не предвиђа, да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, а истина и правда да може остати благо незнатне мањине.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново средњевековље»; Хипнос; Београд; 1990; стр.92.) «Можда је хришћанству суђено да се врати још даље у натраг, у стање катакомбно, и да отуда наново освоји свет.» (+Николај Александрович Берђајев; «Ново средњевековље»; Хипнос; Београд; 1990; стр.113.)  «Култура је увек стварала, достизала најсавршеније облике путем аристократског одабирања. Демократизацијом, ширењем и захватањем новијих слојева, опада ниво културе и тек касније, када се људски материјал преради, ниво културе опет може да се подигне.» (+Николај Александрович Берђајев; «Извори и смисао руског комунизма»; Књижевне новине; Београд; 1989; стр.37.) «Распад царске Русије је започео давно, већ у време револуције стари режим је био у стању распада, он се гушио исцрпивши своје снаге. Рат је довршио тај процес распадања. Не може се чак рећи да је Фебруарска револуција збацила монархију у Русији., монархија је сама пала, њу нико није бранио јер није имала присталица. Вера народа на којој је почивала и стајала монархија, почела је да опада, нихилизам који је шездесетих година захватио интелигенцију прешао је на народне слојеве, а полу-интелигенција која је настала из народних слојева била је одлучно атеистичка и материјалистичка. Склоност ка злу је била јача од племенитости, Црква је остала без руководеће улоге у народном животу.» (+Николај Александрович Берђајев; «Извори и смисао руског комунизма»; Књижевне новине; Београд; 1989.; стр.111.) «Напротив, парламент и демократија руше и цепају националну целину. Они интересе нације подвргавају засебним класама и друштвеним групацијама као што су буржоазија, радници и грађани. Партикуларистички и засебни појединачни интереси превазилазе целокупан интерес заједнице.» (+Ђовани Папини (по Богдану Радици); «Десна Европа»; Велвет; 1994.; стр.60-61.)  «Јер неорганизована заједница, једноставно, једноставно, не може да постоји, она се увек претвара у «стадо».» (Сергије Николајевич Булгаков; «Разговор између Бога и човека – Прилог хришћанском појму откровења»; «Увод у Богословље – Зборник чланака и студија»; Београд; 1993.; стр.55.) «Људско друштво, какво постоји сада, није само гомила усамљених индивидуа, него и социјално тело, које само за себе живи животињским животом и растрже се у унутрашњим сукобима.» (Сергије Николајевич Булгаков; «Разговор између Бога и човека – Прилог храшћанском појму откровења»; «Увод у Богословље – Зборник чланака и студија»; Београд; 1993.; стр.57.) «Постоји ипак неки још већи и битнији проблем, коме изгледа као супротстављен наш век. Ми морамо ступити против порасне секуларизације живота, поновнога избијања паганства у његову најсуровијем и најнерелигиознијем облику. Само многобоштво примитивних народа изгледа богобојажљиво у сравњењу са стањем духовне отупелости у којој се налази садашње човечанство.» (Сергије Николајевич Булгаков; «Разговор између Бога и човека – Прилог хришћанском појму откровења»; «Увод у Богословље – Зборник чланака и студија»; Београд; 1993.; стр.57.)  «Узалудно би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак, да неки савјесни бирач жели да у тако значајној ствари дјелује свјесно, не хотећи да се «потчини насилним притисцима комитета». Њему на дан избора преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата сходно своме схватању. Како год, међутим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво мјесто истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача.» (+Константин Петрович Побједоносцев; «Велика лаж нашег времена (2)»; часопис «Светигора» бр.26.; Митрополија Цетињска; Подгорица; април 1994.; стр.55.) «Гомила слуша само онога ко громопуцателније виче и вјештије се заогрће вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе.» (+Константин Петрович Побједоносцев; «Велика лаж нашег времена (2)»; часопис «Светигора» бр.26.; Митрополија Цетињска; Подгорица; април 1994.; стр.55.) «За присталице идеје Француске револуције, човек на овај свет долази већ слободан, јер се он са готовом слободом већ рађа, док нас хришћанство учи да човек долази не с готовом слободом такорећи у џепу, него с правом на слободу и способностима да ту слободу створи. Према схватањима француских револуционара, кад неко нема слободе, кривица је до онога који му је слободу отео, па је и једини пут доласка до слободе изналажење тих отимача људске слободе и њиховог уништења или бар онемогућење да отимање понове. Према хришћанскоме пак учењу, које признаје и могућност отимања туђе слободе и из другог разлога, а то је јер је човек још себи није ни створио.» (Инж. Милосав Васиљевић; «Проблем демократије у Југославији»; Искра; Минхен; 1989.; стр.62.)  «Праунуци официра су, удруживши се са јеврејством, масонима и атеистима цијелога свијета, освојили власт у Русији, убили цара, на смрт измучили патријарха, поубијали епископе и милионе православних Руса – поробили Русију.» (П.С. Лопухин; «Преподобни Серафим и Идеја Монархије»; Перистери; Шипово; 1996.; стр.31.) «Требало би да држава, нација и народ прихватају исти закон живота и његову вишу истину. Да не би било прогона и неподносивих саблазни држава је дужна да заштити Цркву и да се бори против зла које надјачава слабе, и то да се бори силом. Јединство или сагласје између Цркве и државе ће бити онда када држава призна непобитну и вишу вриједност Цркве, када буде сматрала за зло оно што и Црква сматра за зло и када се буде руководила истим погледом на свијет као и Црква.» (П.С. Лопухин; «Преподобни Серафим и Идеја Монархије»; Перистери; Шипово; 1996.; стр.34.) «Уколико прихвати за виши закон живота исти онај закон који прихвата и Црква, држава ће тиме признати вриједност православног човјека и ослањаће се на њега.» (П.С. Лопухин; «Преподобни Серафим и Идеја Монархије»; Перистери; Шипово; 1996.; стр.35.)  «Смисао руске Монархије се најбоље разоткрива у једном тренутку чина крунисања: у Успенском сабору стоје сви – јерарси, војска, народ – то и јесте Црква, то је Света Русија, а онај који се вјенчава на царство – цар, клања се до земље – тако његову власт признаје Црква и поклања му се Света Русија; признаје његову власт и покорава му се зато што се он поклонио Богу и Цркви.» (П.С. Лопухин; «Преподобни Серафим и Идеја Монархије»; Перистери; Шипово; 1996.; стр.38.) «Наш однос према православном цару може бити изражен слиједећом крилатицом Митрополита Антонија: Од вјерности цару може ме одвојити само његова невјерност Христу.» (П.С. Лопухин; «Преподобни Серафим и Идеја Монархије»; Перистери; Шипово; 1996.; стр.38.) «Православни монарх израста из цијеле нације, из цјелокупне историје.» (П.С. Лопухин; «Преподобни Серафим и Идеја Монархије»; Перистери; Шипово; 1996.; стр.41.)  «То је суштина Монархије и управо због тога ју је Преподобни Серафим толико цијенио. Она је израз цјеловитог погледа на свијет и да би је познали неопходна је духовна активност, неопходна је вјера. Лијени духом је не могу разумјети, и томе се не треба чудити.» (П.С. Лопухин; «Преподобни Серафим и Идеја Монархије»; Перистери; Шипово; 1996.; стр.44.) «Јер држава је исто што и кућа, а народ чељад у њој...» (Славомир Настасијевић; «Стефан Душан (друго издање)»; Народна књига; Београд; 1981.; стр.208.) «Да почнемо од сељака... На њима почива ова земља. Ако то не увиђате, пропаст нам је неминовна...» (Славомир Настасијевић; «Стефан Душан (друго издање); Народна књига; Београд; 1981.; стр.209.)  «У једној земљи постоји веровање да је људски род постао од делова тела бога који се жртвовао за добро човека. Од ногу су, кажу, постали робови, од тела властела, а од главе владари и њихови доглавници... Код нас робова нема. Имамо сељаке... Ако су они ноге, сигурно је да их нећемо уништити. Јер тело без ногу ће пропасти, као и глава без тела... Чувајмо, дакле, наше хранитеље!» (Славомир Настасијевић; «Стефан Душан (друго издање)»; Народна књига; Београд; 1981.; стр.209.) «Душан је добро знао да се само на верској основи може створити моћна држава.» (Славомир Настасијевић; «Стефан Душан (друго издање)»; Народна књига; Београд; 1981.; стр.489.) «Ми верујемо да ће Романови испунити овај свој царски дуг пред својим народом. Јер ако до овога не дође, бићемо приморани да преживљавамо времена потпуног безвлашћа и нереда, времена лопова и самозванаца, - и Бог само зна када ће се уздићи онај, који ће бити достојан да замени стару, уклонившу се, од свога Царскога дуга, династију.» (+М. Пуришкевић; «Република или Монархија»; Ново видело; Београд; мај 2000.; стр.4.)  «За само четири године, које су истекле од првог дана мартовске револуције 1917. године, када је пала хиљадугодишња монархија, ми смо стигли да видимо све примере републиканског живота и републиканског устројства. И видели смо и олигархију, и охлократију, и изборе за уставотворну скупштину.» (+М. Пуришкевић; «Република или Монархија»; Ново видело; Београд; мај 2000.; стр.12.-13.) «Укинувши монархијско уређење, ми смо се одједном спустили на само дно републиканског, и одмах нашли његов неизбежни крај, не пролазећи чак кроз средину и почетак. И остаје само да се постави питање – зашто монархија не носи собом такав неминован крај?» (+М. Пуришкевић; «Република или Монархија»; Ново видело; Београд; мај 2000.; стр.4.) «У монархијама, пре свега, не постоји онај главни изборни принцип, који подрива и руши државу, нема свако лице приступ к врховној власти, и ономе ко је на власти, - наследном владару земље – није нужно да стално, у одређеним временским размацима, на све праведне и неправедне начине потврђује своју опуномоћеност и власт путем општенародног гласања. Њему нису потребни изборна акробатика, новине и агитација. И његова власт нема потребе да развраћује бирача онако, како се ово чини у републиканским земљама. Он није политичка партија, он стоји ван сваке партије и изван њих. Исато тако монарх нема потребе да угњетава народ и растаче народну имовину, грабећи одатле било шта за своју личну корист, како се то чинило и чини у републиканским државама које разлажу њихови олигархијски владари. Он није призван на власт на одређен рок, и може да се не боји за њену стабилност. Он се користи по праву, - а не самовољном освајању – свим њеним предностима, и за себе лично он никакве нове користи и предности не мора да тражи. Једини циљ, једино стремљење које може да има у његовим очима и смисао и значење, састоји се у благостању земље којом влада, расту њене духовне снаге, војне моћи и нарастању народног богатства – јер је величина државе у исто време и његова сопствена величина. И никакав монарх нигде и никада неће свесно ићи по путу, који води слабљењу и опадању сопствене државе. Он може понекад да неправилно разуме њене праве потребе, могу му бити страни и далеки свакодневни услови живота свог народа, може да окружи себе неспособним, чак и несавесним министрима, који ће искористити његово поверење на штету народа; на крају ако је он сам плитак и лакомислен, он може понекад да заборави обавезу да брине о народном добру. Али да жели штету народу, - за то не може бити способан ниједан монарх, јер нико не жели штету самом себи.» (+М. Пуришкевић; «Република или Монархија»; Ново видело; Београд; мај 2000.; стр.19.-20.)  «Ми верујемо да ће Романови испунити овај свој царски дуг пред својим народом. Јер ако до овога не дође, бићемо приморани да преживљавамо времена потпуног безвлашћа и нереда, времена лопова и самозванаца, - и Бог само зна када ће се уздићи онај, који ће бити достојан да замени стару, уклонившу се, од свога Царскога дуга, династију.» (+М. Пуришкевић; «Република или Монархија»; Ново видело; Београд; мај 2000.; стр.4.) «За само четири године, које су истекле од првог дана мартовске револуције 1917. године, када је пала хиљадугодишња монархија, ми смо стигли да видимо све примере републиканског живота и републиканског устројства. И видели смо и олигархију, и охлократију, и изборе за уставотворну скупштину.» (+М. Пуришкевић; «Република или Монархија»; Ново видело; Београд; мај 2000.; стр.12.-13.) ''Неки верују да режими пролазе и да нације остају. Не увек. Нације умиру такође. Историја је, каже се, гробље народа, а народи са рђавом управом први бивају сахрањени. А демократска република најбољи је пут да велике нације пре времена и непотребно изгубе не само своју величину, већ и саму своју егзистенцију.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.101.)  ''Постоји и један здрав парламентаризам, који је и користан и потребан. То је парламентаризам скупштина аутономних тала и заједница. Те скупштине руководе професионалним и локалним интересима, а то је у корист њиховох и државних интереса. Држава се ослобађа једне тешке дужности и дозвољава удружењима и другим телима да под њеним надзором сама собом управљају.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.103.) ''Каже се да један Краљ или један диктатор могу бити неморални, рђави, зли. Али и скупштина може бити исто тако завидљива, неморална, рђава, зла као и један тиранин, и то утолико лакше што је одговорност подељена и према томе уништена.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.107.) ''Поред осталих недостатака парламентарни режим је сам по себи и против војске. Владар се рађа војник.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.110.)  ''Сваки треба да се стара за своје село, своју покрајину, своју малу отаџбину, за свој занат. Децентрализација, регионализам, корпоративизам, то су елементи Морасовог система. Али сва та средишта морају бити груписана у једну хармоничну целину, где нестају све разноликости, али задржавају ипак своје посебне ниансе. Тај стожер то је нација, то је јединство, то је национално јединство. Морас националном јединству додаје још и мозак, један стални орган, а то је наследна монархија. Ред, поредак, то је ред преко нације, чија је судбина поверена наследној монархији.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.117.) ''Наследна монархија не садржи ниједну од тих слабости колективне владавине. Ту је краљ, чији су интереси истоветни са интересима народа. Кад он постоји, прво место је заузето, он га држи и више него ико има интереса да га сачува. Нико не може онда да доминира сем њега.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.118.-119.) ''Идеја Краља, замишљеног као инкарнација општег интереса, даје највише гарантије заједници, коју је анархистичка демократија жртвовала интересу једног јединог.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.125.)  ''Али Морас поставља питање: да ли је или не, установа наследне, традиционалне, антипарламентарне и децентрализоване монархије неопходна јавном спасу? Да ли је она спас Француске? Ако јесте, споредно је да ли је већина хоће или не. Она је мора примити. Будна брига за јавним добром и општим интересом потпуно је разбијена у демократији. У монархији је она концентрисана. Босие то назива “patriotisme inne” – урођени патриотизам. Фредерик Амурети је рекао: ''Грађани, вама се причало да су наши краљеви били чудовишта. Истина, међу њима је било људи слабих, мало интелигентних, неколико осредњих, покварених, а можда двојице, тројице рђавих. Мало их је који су били значајни, највише их је било осредње интелигенције, али савесних. Погледајте њихово дело: – то је Француска''. Краљевско наслеђивање јесте добра ствар по себи. Без обзира на личност и на наследника, овај начин долажења на власт искључује сваку борбу, оснива мир, – суверени народ не може се васпитати, али наследник престола може.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.127. –128.) ''Монархија је, као и наука, стварност. Када се краљевска установа једном успостави, о њој се тада може рећи да се одржава својом сопственом тежином и својом унутрашњом врлином.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.128.) ''Национална монархија значи владу националне активности. Изборна демократија је режим само оних народа који су се помирили са пасивном улогом.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.128.)  ''Уколико је човек више националиста, утолико се више оријентише за монархију. Ројалистичка идеја је само максимум идеје патриотизма.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.128.) ''Треба се једнако враћати пракси из најбољих периода монархије, када су се и општине и друштва сами управљали и када се Краљ ограничавао да штити само највише интересе отаџбине.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.130.) ''Воља народа, јавно мишљење, парламенат, све то није довољно да створи заједничку везу, која држи једну земљу, и стога је неопхопдан један живи и моћни орган, који би био изнад администрација. И као што су феудалне снаге могле једино бити подвргнуте врховној краљевској власти морају подвргнути и те велике администрације.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.131.)  ''Извесни биолози и критичари Морасове доктрине хтели су да јој импутирају да тај политички закон о наследству садржи начело селекције путем крвног наследства. Морас је увек нешто друго тврдио, а то је да је наследни суверен у најбољем положају да влада, а не да је његова добра владавина врлина његове крви. Други су рекли да после једног интелигентног краља – вође, може да дође један глуп наследник. Природа приређује такве препаде, али она дозвољава и противно. После једног глупака може да дође интелигентан син. Али и за време владавине једног неинтелигентног владара, и ако има штете, оне су мање од оних, које неминовно проузрокују скупштине. Међутим, не ради се само о томе да на челу државне управе буду увек – најинтелигентнији. Пример Наполеона Бонапарте то најбоље илуструје. Оно што треба – то је стабилност.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.131. –132.) ''Док је у демократији све изложено борби, супарничком такмичењу, где се гласови купују и на тај начин новац може да купи државу, дотле се наследник престола налази на томе месту тиме што већ постоји и што живи, што се такав родио. Између њега и осталих нема заједничког мерила; појединци се не сравњују с њим. Та лична власт у ствари је безлична на своме извору. Краљ никада није супарник. Њега је судбина ставила ван сваког такмичења. Он ништа није учинио да влада. Разлог његове владавине је изван врлине – ма да су све те одлике драгоцене за његову тешку функцију – најважније је да владар буде везан, прикопчан, заинтересован за свој владалачки положај, да боље од икога чува и развија вредности и добра своје дужности, а да отстрањује зла, која им могу шкодити. Најбољи начин да се човек заинтересује за оно што ради, то је да његова акција буде његова ствар и за увек ствар његових. Да јавно добро државе постане приватно добро владара, да он наслеђује управљање државом, као што крв наслеђује имање. Разни владари могу се мењати у наследном реду, али оно што остаје најтрајније и најодлучније, то је интерес, корист за јавно добро; они се могу и преварити у погледу суштине њиховог личног и јавног интереса, који су истоветни, али код њих ће се најлакше и најдубље појавити брига да поправе погрешке.'' (Др. Владислав Д. Стакић; ''Монархистичка доктрина Шарла Мораса''; Александар Жељко Јелић; Београд; 7510.(2002.); стр.132.) ''Ако нација не жели монархију, промените мишљење нације. Ако нацији није потребна монархија, промените потребе нације.'' (Јан Кристијан Сматс, премијер Јужне Африке, 1939.-1948.)  ''На темељима Неманићке државне традиције, сачуване у селу црквом и народном песмом, они му помажу да ствара још јасније појмове о држави и њеној важности за живот једног народа'' (+Васо Чубриловић; ''Босански устанак 1875-1878''; Београд; 1930.; стр.9.) ''Повезани истом судбином, били су српски сељаци и њихово свештенство носиоци српске државне мисли, која је присно повезивала све Србе ма где да су били расути'' (+Др. Ђоко Слијепчевић; ''Историја Српске Православне Цркве 2''; БИГЗ; Београд; 1991.; стр.475.) «Није ми стварно јасно зашто никоме не изазива сумњу монархија у Енглеској, Шведској, Шпанији...Јапану, али зато кад се спомене монархија у Русији или на Балкану многи одмах скоче у напад. Уверен сам да тако велика земља као Русија мора имати монарха.  За нас није добро да се сваке четири године мења председник, човек који преузима одговорност за земљу. Код нас у политици постоје тако велике разлике да је то страшно. С једне стране је комунист Шандибин а са друге лидер Савеза десних снага Борис Њемцов. Замислите да један од њих буде четири године председник, па да га не дај Боже замени Жириновски, а њега Зјуганов. Шта ће бити са земљом? Монарх одговара за земљу. Што се тиче православља, оно је нама важно због опстанка. У потпуности се слажем са Достојевским који је јасно и тачно казао:»Човек без вере, руски човек без Бога и вере претвара се у животињу». За веру и православље је везана не само наша садашњост већ и наша будућност.»(Никита Сергејевич Михалков (у интервјуу Бранка Влаховића); «Спас је у вери»; лист «Вечерње новости»; Београд; 25.1.2003.; стр.21.) «Људи у нашем веку нерадо хоће да слушају и да приме наредбе и ауторитете. То је зато тако што је све мање људи од стварног ауторитета у свету, који са, ако то заиста јесу увек одликују истим позитивним цртама: они говоре оно што мисле, а онда тако и поступају.» (Проф.др. Владета Јеротић; «Твоје наредбе су моје песме»; часопис «Светигора» бр.29.; Митрополија Цетињска и предузеће «Атос»; Подгорица; јули 1994.; стр.57.) «А зар није био грех када је 1903. године, приликом атентата на краља Александра Обреновића, један официр сабљом распорио краљицу Драгу, пре но што ће је бацити кроз прозор, па касније тражио од регента Александра унапређење за свој јуначки подвиг. Ако се не варам, ни после скоро читавог века, нико од црквених или световних главара српских није тај чудовишни злочин осудио. Ваљда сви беху заборавили Шекспирове опомене да убиство владалаца повлачи за собом несрећу и проклетство народа («Јулије Цезар») и ону страшну реч коју налазимо у «Хамлету»: «Јер краљева смрт не долази сама, него као вртлог одвлачи собом све што јој је близу».» (Др. Марко С. Марковић; «Православље и Нови Светски Поредак»; Образ; Београд; 1995.; стр.40.) «Паралелно са рушењем органских заједница, већ је Француска револуција, са својим демократским индивидуализмом, почела са разбијањем човека и његове личности, претварајући га у појединца, јединку, број.» (Др. Марко С. Марковић; «Православље и Нови Светски Поредак»; Образ; Београд; 1995.; стр.41.)  «У часу када се у Југославији расправља о демократској будућности земље, било би трагично кад би учени људи нашег народа поново дошли да се напајају на изворима колективног беснила Француске револуције. Ако се помисли да су ту тражили надахнуће и највећи идеолози марксизма, а да исти узроци рађају исте последице, боље је изаћи из тог зачараног круга, док још ома времена.» (Др. Марко С. Марковић; «Истина о Француској револуцији»; Образ; Београд; 1995.; стр.8.) «Штавише, парламентаризам и страначко партизанство били су, јесу и увек ће бити један непресушни извор крвавих српских неслога и смртних завада. Парламентаризам као партијски партикулризам и индивидуализам, без којих нема демократије, нипошто не могу бити блиски саборности Цркве («верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву») нити пак православној личности, то јест достојанству човека као слободног и непоправљивог конкретног бића а не тек некакве апстрактне индивидуе зване грађанин. Откада се у прошлом веку појавио путем парламентарне монархије на српском политичко-државном простору, овдашњи парламентаризам је потпуно нефункционалан.» (+Небојша М. Крстић; интервју: «Образ и отачаство»; часопис «Погледи» бр.149.; Крагујевац; 11.-25. март 1994.; стр.39.)  «Јер очито је да не можемо успешно пресликати оно што је, несумњиво, политички плодотворно неким другим народима, англосаксонцима на пример. Ми, напросто, у државотворном смислу нисмо парламентарни народ већ саборни, и наша државотворност се никако не може артикулисати кроз парламентарност већ једино кроз саборност путем црквено-државних сабора једне сталешки устројене отачаствене заједнице.» (+Небојша М. Крстић; интервју: «Образ и отачаство»; часопис «Погледи» бр.149.; Крагујевац; 11.-25. март 1994.; стр.39.)  «Дакле, ни парламентарна нити уставна већ – саборна, јер само у саборној монархији краљ није ни парламентарно-партијска лутка ни апсолутистички тиранин, већ богомблагословени и мирипомазани Домаћин.» (+Небојша М. Крстић; интервју. «Образ и отачаство»; часопис «Погледи» бр.149.; Крагујевац; 11.-25. март 1994.; стр.39.) «Након уништења четири органска царства, посредством Првог светског рата, која су се опирала «универзализму» наднационалног капитализма, данас су актуелна рушења остатка суверенитета националних држава.» (Драгош Калајић; «Америчко зло»; БИГЗ; Београд; 1994.; стр.56.) «И када се крв проливала – она је била углавном «плава», племићка или «безбојна», плаћеничка. Сматрало се – под светлом начела да «племенитост обавезује» - да је рат сувише узвишена и опасна работа за неук народ. Француска револуција је привилегију ратовања уделила, демократски, свима, наметнувши обавезу «опште мобилизације».» (Драгош Калајић; «Америчко зло»; БИГЗ; Београд; 1994.; стр.122.)  «То и јесте смисао демократије: смисао демократије није у духовности, већ у тржишту, смисао демократије није да она заштити слободу личности па да она онда слободно може да се определи да ли припада овој или оној духовној заједници. Смисао демократије је слобода тржишта.» (Жарко Видовић; «Истина о Србима»; часопис «Образ» бр.1.-2./1996.; Васкрс 1996.; стр.49.) «Ниједна република до сада, почев од француске 1789, преко совјетске, до југословенске и свих безаконих чеда њених, није ријешила горућа духовна и национална питања, него их је укинула и онемогућила.» (Здравко М. Пено; «Преподобни Серафим и Идеја Монархије» (из Предговора); Перистери; Шипово; 1996.; стр.6.) «Полагање било какве наде у «добробит» коју би донијела република, па макар и «са хришћанском одором», исто је што и надати се да ће творци Новог Вавилона, новог свјетског поретка, донијети слободу онима које су до јуче бомбардовали, а данас их економски и на све друге начине понижавају.» (Здравко М. Пено; «Преподобни Серафим и Идеја Монархије» (из Предговора); Перистери; Шипово; 1996.; стр.6.-7.)  «Црква у Србији није имала претензија на саветовну власт, па се и њен положај према владару, представнику државе, разликује од положаја цркве на западу.» (Биљана Марковић; «Душанов законик» (из Предговора); СКЗ; Београд; 1986.; стр.23.) «Од тог тренутка нарушен је РЕД, РАД И ДИСЦИПЛИНА чији је темељ и гарант био PATER FAMILIAS, српски Домаћин у кошуљи од грубог платна, чија је праведна и неумољива строгост била главна снага ОТАЏБИНЕ отелотворене у њеном Домаћину-Монарху.» (Слободан Ивишевић; «Срби и рађање нове епохе»; часопис «Нова искра» бр.1.; Београд; децембар 1993.; стр.10.) «Први и највиши монарх света јесте Бог.» (Предраг Петровић; «Монархија»; часопис «Нова искра» бр.1.; Београд; децембар 1993.; стр.17.)  «Без краља нема јединства народа.» (Предраг Петровић; «Монархија»; часопис «Нова искра» бр.1.; Београд; децембар 1993.; стр.17.) «Монархија схвата народ и суштински и формално као једну велику породицу у којој је монарх или краљ, отац свих њених чланова.» (Предраг Петровић; «Монархија»; часопис «Нова искра» бр.1.; Београд; децембар 1993.; стр. 17.) «Само власт независна од слобода грађана може да их поштује, јер никада није у положају да бира између њих и свога опстанка.» (М. Николић; «Слобода у демократији»; часопис «Нова искра» бр.1.; Београд; децембар 1993.; стр.19.)  «У демократији се слобода исцрпљује бирачким правом, које је привидност слободе. И док му се та привидност слободе редовно исплаћује, демократски грађанин идеално трпи сва стварна насиља.» (М. Николић; «Слобода у демократији»; часопис «Нова искра» бр.1.; Београд; децембар 1993.; стр.19.) «Сила Монарха је у верности Богу, сила државе је у верности своме Монарху.» (Ђуро Матковић; «Православна суштина Монархије»; часопис «Погледи» бр.144.; Крагујевац; 17.-31. децембар 1993.; стр. 6.) «Демократија је тиранија горих. Није никаква утеха за боље, нити искључује чињеницу тираније, то што су ти гори већина.» (М. Николић; «Једнакост»; часопис «Нова искра» бр.2.; Београд; јануар 1994.; стр.11.)  «Ако је прва чињеница да људи постоје, онда је друга да су неједнаки.» (М. Николић; «Једнакост»; часопис «Нова искра» бр.2.; Београд; јануар 1994.; стр.11.) «Ако би се пак човечији организам упоредио са народном заједницом, онда би зацело ћелијице представљале њене јединке, а органи сталеже.» (Владо Скулић; «Органи и сталежи»; часопис «Нова искра» бр.2.; јануар 1994.; стр.25.) «Као што у организму срце не може рећи плућима, плућа крвним судовима, они нервима а нерви мозгу: «Не трбаш ми», тако то исто у народној заједници немогу рећи један сталеж другоме.» (Владо Скулић; «Органи и сталежи»; часопис «Нова искра» бр.2.; јануар 1994.; стр.25.) «У демократији, зато што је власт потчињена изборима, потчињени су и избори власти.» (М. Николић; «Парламент-куда и докле»; часопис «Нова искра» бр.3.; Београд; фебруар 1994.; стр.8.) «Ништа не спава дубљим сном од савести скупштинских већина.» (М. Николић; «Парламент-куда и докле»; часопис «Нова искра» бр.3.; Београд; фебруар 1994.; стр.8.)  «Када се једном установи да власт припада народу, дакле да је свачија и ничија, да се са мало воље, умешности, труда може отети, када се међу завађене странке баци власт као кост међу гладне псе, онда се не треба чудити што је ове свим средствима отимају и што њихова борба пружа призор од којег се глава окреће.» (М. Николић; «Парламент-куда и докле»; часопис «Нова искра» бр.3.; Београд; фебруар 1994.; стр.8.) «На Велики Четвртак, дан када Света Црква слави спомен на последњу вечеру Христову са Апостолима, обављену уочи самог страдања на Голготи, Цар ромејски је за своју трпезу позивао дванаесторицу најсиромашнијих житеља Цариграда, а затим, после вечере, свима је, по узору на Христа, прао ноге, показујући да је он Господар управо као Слуга – Слуга Бога и Божије правде.» (Владимир Р. Димитријевић; «Подвиг Цара-Мученика Николаја II (сведочење Христа)»; часопис «Монархија»-специјално издање: «Цар-Мученик Николај II Романов»; Српска народна обнова-Котор; Котор; стр.1.) «Новемра 1793, испред једне групе свештеника осеђених на смрт, ишла је поворка јараца и магараца обучених у богослужбене одежде...» (Владимир Р. Димитријевић; «Француска комунистичка револуција»; часопис «Монархија»-специјално издање: «Цар-Мученик Николај II Романов»; Српска народна обнова-Котор; Котор; стр.5.) «Данашњи свет, на крају другог миленијума, мучи се са исконским потребама: редом, радом и ауторитетом. Та мука почела је у ствари још 1789. године са тзв. Великом француском револуцијом када је започет процес обездуховљења у светским размерама и када су, заправо, тај исти ред, рад и ауторитет подривени у име владавине разума гомила.». (П.И.С.; «»Монарси» против домаћина?»; часопис «Нова искра» бр.6.; Београд; мај 1994.; стр.10.) «Јер, домаћин у кући тражиће домаћина на небу и у држави. И то се дешава. Срби се немушто враћају вери прадедовској, траже повратак Краља.» (П.И.С.; «»Монарси» против домаћина?»; часопис «Нова искра» бр.6.; Београд; мај 1994.; стр.10.) «Зато што је она била саборна и патријахална монархија заснована на принципу једноначалија – владавине једног – Оца у име добра читаве породице. И поштовања такође. Породица је поштовала свога Оца, све породице поштовале су Краља, Оца народа, а сви они Бога Оца на небу. Поштовањем хијерархије тако је обезбеђен ред у целој згради друштвеног живота.» (П.И.С.; «»Монарси» против домаћина?»; часопис «Нова искра» бр.6.; Београд; мај 1994.; стр.10.) «...Традицијом смо везани за прошла поколења, што опет код нас рађа свест о дугу према будућем поколењу, свест о томе да смо ми, садашње покољење, само једна карика у историјском народном ланцу. Једино свест о јединству прошлог, садашњег и будућег рађа свест о одговорности пред судом историје, а нарочито пред судом етике.» (К.Ђ. Котур; «Историја и традиција»; часопис «Нова искра» бр.6.; Београд; мај 1994.; стр.34.) «На челу светских влада, на местима државника, моћника и судија овога света седе и данас доктори фарисејства и магистри политичког књижевништва, али је свако од њих далеко од тога да га бар присталице виде као од Бога изабраног.» (Душан Васиљевић; «О охристовљењу ума»; часопис «Православни благовесник» бр.4.; Манастир Ћелије; Ваљево; Савиндан 1995.; стр.14.) ''Политичари, који расправљају о будућности монархије подсећају на скуп ловокрадица, који одлучује о будућности ловочувара.'' (Малколм Вимнрам, “The Times”, 9.март 1996.)  |
