ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
ГрбЗаставаСлаваАКТИВНОСТИ
ДокументиСаопштењаТрибинеМедијиНајавеРИЗНИЦА
ИзвориМислиИстраживањаРазноНОВО(мапа)
ЛИНКОВИ
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''
Чланица:
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa
064/ 800 47 90
czipm.org@gmail.com
 КАСТРИОТИЋУ – СКЕНДЕРБЕГУ  Tрибина „Истина о Скендербегу” одржана je у четвртак, 31. августа (13. септембра) 2018. године Господње, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је доц. др Борис С. Стојковски, дугогодишњи сарадник Центра за истраживање православног монархизма и председник његовог Одбора за историографију, који је, као и обично, тему обрадио на врхунском нивоу и донео је на питак, пријемчив и интересантан начин, пред препуном салом знатижељних љубитеља српског средњовековља.  Ђурађ Кастриота или Кастриотић, познат у историји као Скендербег, био је једна од најинтересантнијих личности балканске и уопште европске историје друге половине XV века, храбар борац против османских освајача и исламизације, Србин кога су Албанци присвојили као свог националног хероја.  – Кастриоте су били једна од најважнијих феудалних породица на нашем поднебљу у XV веку. Управљали су подручјима која највећим делом данас припадају Албанији. О њиховом српском пореклу сведоче и две повеље које је издао један од дародаваца Хиландара, Иван Кастриота Скендербег, отац Ђорђа Скендербега. Иван је имао четворицу синова – Станишу, Репоша, Константина и Ђурађа – објаснио је на почетку аутор трибине.  Један од синова, Репош, сахрањен је на Хиландару. На његовом гробy постављен је натпис „Репош Дука Илирски”. Постоји на Хиландару и гроб Јоакима Кастриота. Претпоставља се да је реч о Ивановом оцу који је пред смрт узео монашки постриг, мада је током свог живота мењао вероисповест у зависности од политичких савеза. У Хиландару и данас постоје остаци тзв. Арбанашког пирга, куле која је саграђена новцем Ивана Кастриоте.  Историјски извори различито су називали Ђорђа Кастриоту. Скендербегом га је назвао један српски летописац током битке за Свети Град (данас гранични појас између Македоније и Албаније). Највећи Скендербегов савезник био је напуљски краљ Алфонсо Аргонски. Звао га је „славним и моћним господином Ђорђем Кастриотом алиас Скендербегом”. Млетачка Република била је један од мецена антитурске Љешке лиге у којој су били и Кастриоте.  Међутим, после неуспешних напада на Бар и Улцињ, Млечани су Ђурђу Бранковићу, Стефану Црнојевићу и Албанцима понудили награду за убиство Скендербега. Венеција је предложила Турцима да га нападну заједничким снагама, што су они радо прихватили, али то им није успело.  Година 1448. била је преломна. Скендербег је у савезу са Јанком Хуњадијем успео да истера Турске са Балканског полуострва. Требало је да крене у помоћ Хуњадију, али деспот Ђурађ је четири године раније обновио српску деспотовину и на тај начин спречио Скендербега да продре на Косово поље. Због тога је Скендербег пустошио земље деспота Ђурђа (западни делови данашње Метохије).  Скендербег је, затим, наставио исцрпљујућу борбу са Османлијама (опсада Кроје и Берата). Крајем 1467. године оболео је од маларије, а у јануара 1468. године умро је на млетачкој територији. Претпоставља се да је имао између 63 и 65 година, што је за XV век и за живот једног прекаљеног војсковође било дуговеко.  – Од 1480. године почиње рађање мита о Скендербегу. Мартино Сегоно, католички бискуп из Улциња, поредио га је са Александром Великим. Биографија коју је 1508. године написао Марино Барлети донела је Скендербегу још већу, европску популарност. Албанци су тек крајем 19. века, у периоду националног препорода, открили Скендербега и, како нису имали адекватне личности у средњем веку, почели су да га уздижу на ниво хероја своје нације – закључио је Стојковски.  Са српске стране о Скендербегу су писали Сима Милутиновић Сарајлија, Јован Стерија Поповић, Стеван Сремац, а Његош у Горском вијенцу каже: „Скендербег је срца Обилића”.  Kao jeдан од наших најврснијих познавалаца средњовековне историје, наш уважени сарадник, често и са добрим разлогом, инсистира на чињеници да се у периоду средњег века не може говорити о националној припадности у савременом смислу (особито од краја XVIII века). Међутим, ова детаљно, аргументовано и документовано изложена повест о животу и подвизима Ђурађа Кастриотића – Скендербега не оставља Србима простора да овог великог јунака наше повеснице препусте искључиво онима, који га присвајају, као какву своју ексклузивну својину, а у недостатку својих веродостојних средњовековних националних јунака.  † † † |
