ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
ГрбЗаставаСлаваАКТИВНОСТИ
ДокументиСаопштењаТрибинеМедијиНајавеРИЗНИЦА
ИзвориМислиИстраживањаРазноНОВО(мапа)
ЛИНКОВИ
064/ 201 27 26
czipm@yubc.net
  Његово Високопреосвештенство, Митрополит Петроградски и Ладошки, Г.Г. Јован (Сничев)  У данашње доба смутње нема нам, браћо и сестре, важнијег задатка од обретења здраве националне и верске самосвести. А то значи да наше друштво треба да јасно појми све недостатке и пропусте у свом садашњем бивствовању, с једне стране, и с друге да исто тако јасно осмисли онај морални идеал у националном и државном устројству према коме ваља да тежи сваки поједнинац, свако коме није свеједно шта се дешава са нашом ојађеном и измученом земљом. На овоме путу најпоузданији правац показаће озбиљно, пажљиво и најдубљим поштовањем испуњено проучавање нашег великог историјског наслеђа и искуства које је вековима било нераскидиво повезано управо са православном монархистичком делотворношћу. Данас су, међутим, величина и слава, моћ и благочашће, државна снага и саборно јединство нашег народа претворени у прах и пепео. По ко зна који пут предстоји нам задатак да на згаришту започнемо нову етапу у изградњи државе. А да би та изградња била успешна, наша је насушна потреба и животна неопходност да извучемо ваљане закључке из страшне трагедије која нас је задесила у ХХ веку, и која траје већ деценијама. Какви би били ти закључци? Да погледамо.  Основни закључак је следећи: управо монархија представља оптималну историјски опробану, природну форму државног устројства наше националне цивилизације. Та форма дакако није идеална, пошто у овом свету, ”који у злу лежи”, где царују греси и страсти, није могућно постојање ма чега идеалног. Али монархија је без обзира на све, најбољи, најхармоничнији, најстабилнији и најправеднији облик друштвене организације. Њена главна предност јесте ослањање на моралне императиве и верске светиње, а не на користољубље и духа лишене материјалистичке категорије «користи», «добитка» и «интереса». Из овога непосредно проистиче и други закључак, а то је: васпостављање монархије не може се замислити без истовременог духовног препорода и свестраног просвећивања обманутих и заведених људи који су се, напорима свакојаких данашњих политиканата, дефинитивно изгубили у невероватним страшним противречностима нашег доба. Неопходно је изнаћи делатне и ефикасне начине да се људима објасни чињеница да монархија никако не значи самовољу и диктатуру неограчичене и неконтролисане власти, већ је то напротив најсавршенији облик правне државе, који одговорност оних који су на власти и оних који се покоравају везује за најузвишеније изворе правне свести. За савест, родољубље, Бога и свете заповести Његове. Монархија у Русији може да буде обновљена само као национална руска државна власт. Из поколења у поколење, вековима управо је руси народ био моћни ослонац руске државе, чувар њене величине и силе, носилац државотворне свести. Драгоцена својства руског карактера незлобивост, јунаштво, милосрђе, смелост, дуготрпљење и доброта омогућила су нашем народу да постане оснивач и језгро огромне Империје која је хармонично сјединила многобројне народности и културе Евроазијског континента. Друго, Монархија може може да буде васпостављена једино као православна државна власт. Врховна власт православног монарха истовремено је покровитељ народних светиња и гарант политичке стабилности друштва, непремостива препрека за рушилачке међупартијске обрачуне, благонадежна заштита од неограничених амбиција неумерених и властољубивих политиканата, који распарчавају земљу зарад својих сујетних и среброљубљем подстакнутих интереса. Православно царство наиме живи је образ Царства Небескога и као такво оно представља дар Божији народу за његову нелицемерну веру и верност заповестима Христовим. Руска монархија од давнина себе је спознала као наследницу Византијске империје, а преко ње и Рима, обраћеног у православље од стране императора Константине Великог још у IV веку од Рођења Христовог. Свима је познато древно пророчтво инока Филотеја: ”Два Рима у јересима падоше, трећи је Рим Москва, а четвртога бити неће”. Догматички и јуридички Православно Самодржавље је засновано већ убрзо након свога настанка у знаменитим новелама (односно законима) императора Јустинијана (565. године), које се у Цркви признају као истозначне документима Сабора и које су уврштене у Номоканон, састављен од Светог патријарха Фотија, а доцније и у словенску Крмчију.  “Највећа блага, људима подарена вишњом благодаћу Божијом, јесу свештенство и царство” говори се у списима Јустинијановим. “Ово прво брине се о делима Божанским, а друго руководи и брине се о делима људским. Оба пак, извирући из једног истог извора, украс су људског живота”. У документима VII Васељенског Сабора говори се следеће: ”Свештеник јесте освештење и укрепљење императорске власти, док је императорска власт снага и подршка свештенству”. Тако је од искони себе доживљавала и поимала свака истинска самодржавна власт, пребивајући у симфонији са духовном влашћу. “Император и патријарх, световна власт и свештенство, односе се једно према другоме као тело и душа”, писао је византијски император Василије Македонски. И једно и друго неопходно је за државно устројство, као што су и тело и душа нужни живом човеку. У Руској империји један од основних закона гласио је овако: ”Император, као хришћански вадалац, врховни је заштитник и чувар догмата вере, чувар правоверја и сваког благочестија у Светој Цркви”. Мистички смисао Самодржавља потпуно је и веома јасно разоткрио велики молитвеник и чудотворац Свети праведни отац Јован Кронштатски: ''Саздавши човека на земљи као цара свих твари земаљских, Цар Творац поставио је затим цареве над свима народима, почаствовавши их силом Својом и владањем над повереним им племенима људским - право да њима управљају и да им суде. Пророк Давид говораше: »Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће» (Дан. 4,32). Премудри Соломон свим царевима обзнањује: »Од Господа вам је дата моћ и сила од Вишњега» (Прем. Сол. 6,3). Као знамење тога дара и силе Божије, Господ је још у Старом Завету Сам установио свештени обред помазања царева на царство... Тај свештени обред пренет је и на хришћанске владаоце у Русији. Преко њега они задобијају насушно им потребни дар особите мудрости и силе Божије... Зато умукните сви ви, фантазери што заговарате уставност и парламентаризам! Иди од мене, сатано, ти си ми саблазан... Од Господа је власт, сила мужанство и мудрост царева да управља поданицима својим. Нека престолу буду блиски они достојни помоћници владаочеви, чија је савест чиста и који су испуњени страхом Божијим; и нака беже од престола сви чија је савест угушена, сви у којима нема праведности, мудрости и добронамерности!'' Треће, Монархија се може васпоставити само као саборна државна власт. Крајње је погрешно, лишено историјске укорењености супротстављање самодржавља и народног представништва. На делу, међутим, истински монархизам има насушну потребу за нелицемерном, правом везом са народом, која се не може остварити без развијеног и свестраног система изборних институција. Друга је, међутим, ствар што се наше национално саборно искуство знатно разликује од западног, које уопште не познаје појмове попут саборности. Наше народно представништво на треба да има ништа заједничко са лажном западном ''демократијом'', којом се прикрива погубни морални плурализам, а чији је делатни плод владавина богоборачких идеја и изопачивање душа милиона људи. Слобода истраживања народне воље код нас никако није везана за фамозни ''парламентаризам'' који многобројне и разноврсне ''законодавне институције'' претвара у поприште међупартијских обрачуна и извор друштвених смутњи, све док не доспеју под контролу вештих закулисаних махинатора који ће задобити неспутану слободу да своја дела таме обављају у име народа''. Према томе, нашим националним традицијама не одговара толико хваљени систем ''раздеобе власти'', који попут рђе нагриза и разједа читав систем државне управе, супротстављајући органе власти један другоме на свим нивоима, стимулишући бескрајно политичко интриганство, несавесност и каријеризам. Могуће је и мора се говорити само о озбиљном и хармоничном раздвајању функција јединствене по својој природи државне власти, која уз то у лицу свога Врховног Претставника мора да буде избављена од срамног и циничног циркуса такозваних демократских народних избора. Једино свенародни сабори, надахнути великим верским и моралним идеалима, којима су прдстављени сви слојеви друштва, све сталешке, професионалне и територијалне специфичности данашњег друштва, могу бити спасоносно оружије којим би се дала прекратити смутња која нас окружује. Историјски пример за ово добро је познат то је смутња почетком XVII столећа у Русији, која је прекинута одлукама Великог Сабора из 1613. године. ''О, јадна отаџбино наша, када ћеш живети у благостању? Тек онда када се свим срцем будеш држала Бога, Цркве, љубави према Цару и Отаџбини, моралне чистоте'', учи Свети Јован Кронштатски. Данас од нас самих зависи да ла ће се ове речи остварити. Зато уложимо и то дело, велико и благословено дело свенародног Васкрсења, све силе своје, и телесне и душевне, и сав жар својих срдаца, и сву веру душа својих! Тада силан је Бог! неће на свему свету бити те силе која би нас могла зауставити у овом светом и богоугодном делу. Дај Боже да се ово збуде. Амин.  |
