ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
ГрбЗаставаСлаваАКТИВНОСТИ
ДокументиСаопштењаТрибинеМедијиНајавеРИЗНИЦА
ИзвориМислиИстраживањаРазноНОВО(мапа)
ЛИНКОВИ
064/ 201 27 26
czipm@yubc.net
  ГРОБ У РУМУНИЈИ  Односи, који су се развијали од средњевековних времена, између Србије и румунских Кнежевина (Влашке и Молдавије), одсликавају се на различитим изворима – споменицима и предметима, који су још сачувани у данашњој Румунији. Разлог таквих повесних веза лежи у чињеници да је Влашка била стално прибежиште за чланове српске владајуће куће Обреновића. Као последица бурне српске повести у томе раздобљу, породица Обреновић је стално настојала да за себе обезбеди добар положај северно од Дунава. На пример, Кнез Милош Обреновић је купио разне поседе овде, а међу њима је нај важнији посед породице Настурел од Хераштија (у области Влашке), где је наредио значајне радове на обнови. Такође, важно је да се истакне да су оба Милошева брата сахрањена на румунскоме тлу. Први је био Милан Обреновић, који је умро 1810. у Букурешту и доцније је сахрањен у цркви у Хераштију. Други је био Јефрем Обреновић (*1790.-+1856.), бивши Регент Србије и деда Краља Милана I од Србије. Баш као његов старији брат Милош, Јефрем Обреновић је дошао у посед земље у Влашкој. У самоме средишту најбоље влашке пољопривредне области (Бараганско поље у области Јаломита), купио је имовину у селима Манасија, Улуити и Ракорешти – три парчета земље, која су 1842. образовала заједницу Манасија. Не зна се тачно када је он први пут купио земљу у овој области. Пошто се име ''Манасија'' (које је, изгледа, именовано по називу српскога манастира из XV в.) први пут помиње 1827., може се претпоставити да је Јефрем Обреновић већ постао зељопоседником овде. Читав посед остаје у власништву његових потомака и у карти из 1868. се као земљопоседник помиње: ''Милан М. Обреновић IV, Владајући Кнез Србије''. У Манасији, Јефрем је подигао конак и цркву. Конак није опстао у првобитноме облику, будући да је измењен у обнови крајем XIX века. Започета у 1838. и завршена 1842., црква је посвећена Вазнесењу Господњему, вероватно ради сведочења његовога анти-отоманскога стремљења. Црква је велики споменик, који се одликује неокласицистичким изгледом, са многим неоготичким детаљима, уведеним у складу са уметничким укусом тога раздобља. Из времена Јефрема Обреновића је преживео двојезични оснивачки натпис у каменорезу (на српскоме и румунскоме), постављен више главнога улаза, али је данас практично нечитак. Занимљиви неготички иконостас је, такође, преживео од времена Јефрема Обреновића. Гробница се налази у наосу, десно од улаза. У потпуности изрезан у црвеноме мермеру, гробница се састоји од саркофага и стеле, причему она носи крст, на којему је исписано: “ИC-XC-NИ-KA” златним словима. Изнад гроба виси сребрно кандило. Гробна плоча има следећи двојезични натпис у златним словима: ''Овде леже остатци Еврема Обреновића најмлађега брата владајућег Сербиом Књаза Милоша Обреновића I рођеног на Тодорову Суботу 1790 а упокоеног 10 септембра 1856 коме овај споменик подиже супруга Томанија са сином Милошем и ћерком Анком'' Изнад текста је представљен – у плиткоме рељефу – грб Кнежевине Србије, тј. штит са Крстом између четири оцила и окужен венцем од маслинових гранчица, под плаштом, који носи кнежевску круну (аустријскога типа). Изнад грба је представљен велики Косовски Крст. Стела се састоји од хибридне декорације са два класична стуба, који носе неоготички лук и од следећега натписа, такође двојезичнога, у златним словима: ''Јунака кости Земља покрива Ал слава над њим узлеће жива Небојша кула казује роду Шта може поднет Срб за слобо(ду)'' Уопштено говорећи, гробница је прилично неуобичајена за румунску цркву, јер је уобичајени тип надгробнога споменика био једноставна камена плоча уграђена у под. Саркофаг се ретко среће, при чему је један оновремени изузетак био саркофаг Александра Д. Гике, Кнеза Влашке између 1834 и 1842. С' друге стране, старији брат Јефрема Обреновића, Милан, је такође сахрањен под саркофагом у Хераштију. Позиција гробнице је, такође, од важности, јер је постављена испред прозора (то јест на директно светло), у делу наоса, чији су зидови осликани ликовима неидентификованих светаца повезаних са Србијом (вероватно: Св. Сава, Св. Спиридон, Св. Јефрем, Св. Никодим итд.). Овај део сликарства је сачуван током времена (док је остатак измењен), али су натписи, нажалост, нечитки. Свеци су били тамо постављени вероватно као веза између старе и недавне српске повести. Коначно, драгоцени резбарени црвени мермер се може разумети као претензија на византијско царско наслеђе. Јефрем Обреновић је умро само две године пре него што је његов брат Милош поново позван на престо Србије. Његови потомци су желели да поставе нарочити споменик у намери да нагласе његову успомену. Могуће је да је натпис додат између 1858. и 1860., јер је Милош титулисан као ''Владајући Кнез Србије''. Стихови су такнути романтичним родољубљем тога времена и помињу Кулу Небојшу, повесно место у Београду (помиње се парафразирајући нечије херојско понашање). Грб је потпуно исти као онај, којега је Милош поставио изнад улаза у његов конак у Хераштију, као што се потврђује и фотогафским детаљем. Следствено томе, тешко је предпоставити ко је био власник српскога кнежевскога печата, који се сада чува у Музеју повести и археологије у Плоештију. Можда је овај печат припадао Јефрему Обреновићу, пре него његовоме брату Милошу, јер је овај други повремено користио, као држаче, лава и змију (који су преузети са грба бојара Настурела, влашке породице од које је Милош откупио имање Херашти). Пуно је ствари, које се могу рећи о повесним везама између Србије и Румуније, нарочито са династичкога становишта. Двојица браће Милоша Великога су умрла и сахрањена су у Влашкој. Марија Обреновић (*1831.-+1879.), мајка Милана, првога Краља Србије, припадала је древној молдавској породици (Катарџи), а и сам Краљ је рођен у Јашију. Жена Краља Милана, Наталија (*1859.-+ 1941.), рођена је у Бесарабији, а мајка јој је била кнегиња Стурца, из друге древне молдавске породице. Много недавнија веза је и брак између Краља Александра од Југославије и Принцезе Марије (Мињон) од Румуније (*1900.-+1961.). Важно је подвући чињеницу да је Србија у Румунији увек налазила савезника и пријатеља, што је осликавано и династичким везама. Различити извори – као што је гробница брата Милоша Великога – још увек чекају да буду спознати и схваћени. 
 
 
 
Тудор Раду Тирон (Превод са енглескога језика - Ненад М. Јовановић) |
