Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net









Б. А.




СИМВОЛИЧНО ЗНАЧЕЊЕ
ДРЕВНИХ СРПСКИХ ЗНАМЕЊА






Српска народна застава



Лепота националних символа део је културног лика народа




Застава Кнеза Десе Немањића из српске Цркве у Дубровнику (1282.)    Српска национална застава је већ више од једног и по века тробојка са водоравним пругама јаркоцрвене, загаситоплаве и беле боје. Те боје симболизују вековне идеале српског народа: црвена — одбрану слободе, плава — победу правде, бела — спас части.


    Такву националну заставу могу да употребљавају сви Срби, дакле и они изван граница Српске Државе, као и Срби различитих вера и погледа на свет, јер су идеали које она символизује и општељудски идеали.


    Српски народ је први пут употребио заставу ових боја у првим данима устанка 1804. године. Била је то — како пише прота Матеја Ненадовић у својим Мемоарима — застава од муслина бело— црвено—плава, са три крста на њој (символ Голготе — вишевековне патње и страдања српског народа у ропству под Турцима). Српска застава у данашњем виду: црвено—плаво—бела, уведена је 1835. године.


    Иначе, црвена и плава су боје најстарије познате нам српске заставе. Она је била начињена од црвене и плаве лаке свилене тканине („vехillum unum de yendato rubeo et blavo") а чувана је у Дубровнику (1281.г.) у покладу наследника српског краља Владислава (1234—43), синовца Светог Саве, који је после губитка престола управљао неким крајевима у Приморју.


Застава Српске Православне Цркве    Када се боје српске тробојке распоређују у круг (кокарда) правилно је да прва боја тробојке буде у средишту — дакле, црвени круг је у средишту, обухваћен је плавим прстеном а њега, опет, уоквирује бели прстен.


    Српска тробојка са златним крстом и огњилима — по црквеном уставу — је застава Српске Православне Цркве, а њена садашња употреба од стране нецрквених организација, група и појединих лица
— бесправна је.



СРПСКИ ГРБ



Полијелеј из Манастира Високи Дечани са краја XIV века (детаљ - реконструкција Иване Филиповић)





Представа заставе Цара Стефана Уроша IV Душана Немањића - Силнога над његовом престоницом - Скопљем (мапа Анђелина Дулсерта из 1339. - реконструкција Александра Палавестре)    Главни део грба је штит. Средиште српског грба чини: на црвеном штиту сребрни (бели) крст са по једним, наспрамно постављеним, златним огњилом у сваком углу између кракова крста.


    Црвена боја штита је символ крви проливене за слободу.


    Сребрни крст са четири златна огњила је видљиви символ народне девизе "За крст часни и слободу златну".


    Крст представља часну жртву "рода српског крстоносног" (овај израз налази се у Стихири српским светима, из 18. века).


    Огњило (комад челика помоћу којег се, ударом у кремен, избијају варнице и тако добија ватра) символ је разбијања мрака; златна огњила символи су слободе златне.


    Двоглави орао, као и знамење крста са четири огњила, имају код Срба веома давну традицију. У време цара Душана, на Западу је двоглави орао сматран за краљевски грб Немањића и Србије.Грб Црнојевића из Цетињскога Октоиха (из 1494.)



    Од 1882. године двоглави бели орао раширених крила (у полету) носи на својим прсима штит са крстом и огњилима — он је, према хералдичкој терминологији “чувар штита". Отуд је сувишно да се орао налази на још једном штиту као подлози, већ силуета двоглавог орла треба да даје карактеристичан облик грбу.


    Двоглави орао символизује земљу на међи Истока и Запада — подједнако окренуту ка Истоку и ка Западу. Главе орла окренуте на супротне стране символизују народ чији је поглед управљен како према будућности, тако и према својој прошлости — коме су пример и искуство предака "добар темељ за будућност" (1. Тим. 6:19, уп. Јевр. 13:7).


    Кљунови двоглавог орла су отворени — то је орао који кликће — "Орао измамљује орлиће своје, диже се над птићима својим, шири крила своја, узима их и носи на крилима својим" (5. Мојс. 32:11).


Печат Светога Деспота Стефана Лазаревића - Високога са Милешевске Даровнице    На металном колуту са хороса краља Вукашина из Марковог манастира (из друге половине 14. века) налази се један од најлепших сачуваних примера нашег средњовековног двоглавог орла; на њему је приказан мотив крста који сједињује главе двоглавог орла као „венац славе који не вене" (1. Петр. 5:4). Ваља знати да краљевска круна, која се од 1882. године налазила над главама двоглавог орла, није плод жеље састављача грба — она је означавала достојанство на које има право само краљевина.


    Најстарији пример венца који опасује грб имамо (код нас) у грбу Црнојевића (из 15. века) где је око двоглавог орла приказан венац од ловорова листа. (Овде је — на цртежу — венац од храстова листа, који — по Д. Ћосићу — символизује храст под којим су Срби дизали устанке, борећи се за своју слободу; храст је још и символ постојаности српског народа на овим просторима).


    Облик огњила, као и њихов дијагонални распоред у односу на крст, преузети су (овде) са застава српске устаничке војске из 1809. године. Такав облик огњила близак је оном на дечанском хоросу (са краја 14. века) — најстаријем код нас сачуваном мотиву крста са огњилима.


    Огњила, будући слична слову „С", доцније су тумачена као почетна слова речи у неколиким изрекама, а нарочито оних у популарном покличу „Само слога Србина спасава". Тај поклич био је познат у Српској Војводини 1848. године, а вероватно је у то време и на томе тлу и настао. Данас се он актуализовао у сличној верзији: Слогом Српство слободу спасава!


Печат Деспота Ђурђа Бранковића (из 1428.)    Пиаче, када је реч о пореклу двоглавог орла, представа птице у виду двоглавог орла први пут се појавила у уметности старог Египта, Асирије и на амблемима Хетита, као символ удвостручене снаге. Са поделом Римског Царства двоглави орао је символизовао две половине подељене Империје; био је прихваћен у Византији, потом у Србији, у московској држави а затим и у целој руској империји. Тај амблем, али другачијег цртежа, унела је у свој грб и средњовековна немачка империја назвавши себе Светим Римским Царством; двоглави орао широко отворених чељусти и истурених језика, који гледа на две стране, символизоваоје и добро чување државних граница.


    Као што су двоглави орао и крст са огњилима древна српска знамења, тако и цвет љиљана (крина) има у српској хералдици давну традицију. Сматра се да се она везује за крај 13. и почетак 14. века — за време српске краљице Јелене Анжујске (рођаке Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља) супруге српског краља Стефана Уроша I и мајке краљева Драгутина и Милутина. А познато је да су златни љиљани на плавој подлози, породични грб анжујске династије.


    У посленемањићком периоду љиљани се налазе као елементи грба и на појединим печатима српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, но претпоставља се да су они ту ознака вазалног односа оба српска деспота према Жугмунду (Сигисмунду I) Луксембуршком, угарском краљу, наследнику анжујске владарске куће.


    Два крина се налазе на српским грбовима приказаним у делу Мавра Орбина „Краљевство Словена" из 1601. године, и то уз двоглавог орла као грба владарске куће Немањића и као елементи грба Кнеза Лазара. Они се потом налазе у Стематографији Христофора Жефаровића из 1741. године, на грбу Царства установљеног од Немање, где је — као и код ОрбинаГрб ''Царства од Немање остављенога'' из ''Стематографије'' Христофора Жефаровића (1741.) — приказан двоглави орао (сребрни на црвеном штиту) са уздигнутим крилима у полету и по једним златним љиљаном између орлових крила и канџи (тј. испод орлових крила, а изнад његових канџи).


    Најзад, на грбу Краљевине Србије из 1882. године, који је по идеји Стојана Новаковића графички компоновао и приказао барон Фон Штрел, поново се налазе два златна крина. Но, на овој Фон-Штреловој интерпретацији Новаковићеве замисли — интерпретацији на начин близак германским грбовима тога времена, а која је постала званични грб Краљевине — приказан је двоглави орао опуштених крила (за разлику од приказа код Орбина и Жефаровића) а два златна љиљана смештена су у доњи део грба — испод орлових канџи.



    Кринови у српском грбу, тумачени библијским текстом, символизују процват народа који се, после свога пада, обратио Богу — "јер беше пао ради свога безакоња" (према Књ. прор. Осије 14:1 и 5).




Грб Краљевине Србије од 1882.




(Преузето: "Црква", 1992.)
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер