Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net
















НЕГОТИН И ОКОЛИНА


Казак


   У једном документу, који је 13. јуна 1835. године Стефан Стојановић из Неготина упутио кнезу Милошу Обреновићу, наводи се следеће: „Јунија 9. т. м. Јаков Казак и Михај Бехо из Хорвата Красне Вармеђе у Цесарији пребегли су на оршавској скели у Србију. Ови су људи земљеделци, а при том бећари и задржали су се у Неготину“. 110

   Године 1835, 21. фебруара, писао је из Неготина Стефан Стојановић кнезу Милошу Обреновићу: „Из села Грабовице, Окружија Крајинског, између 14. и 15. т. м. ноћу побегле су две фамилије у влашку државу, неки Марин Царан са женом и троје деце своје и неки Преда Казак са својом женом. Ова двојица пре три године из влашке државе досељени су били у село Грабовицу, имања никаквог имали нису до само по један бордељ и живели су одвећ сиромашно“. 111


ЗАГЛАВАК


Главњичичи (Руси)


   У насељу Старо Корито у Заглавку живи род Главњичичи(!). Они се другачије зову Руси. Почетком 20. века су их била 3 домачинства у овом месту. Крсна слава им је св. Арханђел Михаило, а прислава св. Ђорђе. Старином су из места Градиште у истој области. Представљају огранак тамошње породице Марковци. Предак ове породице дошао је у Старо Корито као „накаламак“ (код супруге на имање). Св. Ђорђа прислављају по имању на које су дошли. 112

   Марковци у Градишту славе св. Арханђела Михаила. Била су их 4 домаћинства пре Првог светског рата. Предак им је дошао у првој половини 19. века из Горње Каменице, као „уљез“, код супруге на имање. 113


Масковци (Московци, Руси) и сродници


   У селу Видовци у области Заглавак (источна Србија) живи стара породица, коју зову: Масковци, Московци или Руси. Њих је било 9 домаћинстава првих деценија 20. века. Крсна слава овог рода су св. Врачи Козма и Дамјан. 114

   Масковци (Московци) су најстарија породица у Видовцима. Иначе, Видовци су млађе насеље, које је насељавано прецима данашњег становништва почевши од друге половине 18. века. То је, дакле, било и време досељавања Масковаца у ово место. Поједини њихови огранци иселили су се у оближња села: Радичевце (тамо се зову Влашкодолци), Балинце (зову се Стојковци) и Штитарце (задржали су презиме Масковци). Сматра се, да су Масковци „по природи... љути и оштри“. У овом крају је раније постојала изрека: „Љут као Рус“. 115

   Влашкодолци у заглавском насељу Радичевци представљају огранак Масковаца (Московаца) из Видоваца. Одатле су им преци прешли крајем 18, или почетком 19. века. Влашкодолци славе св. Враче Козму и Дамјана, а почетком 20. века их је било 5 домаћинстава у Радичевцима. 116

   Стојковци у селу Балинци у Заглавку такође славе св. Враче. Почетком 20. века била су их 2 домаћинства у овом месту. Као што је поменуто, они представљају огранак Масковаца (Московаца) из села Видовци. Највероватније су досељени у Балинце током 19. века. 117

   Масковци у Штитарцима, насељу исте области, такође славе св. Враче Козму и Дамјана. Било их је 1 домаћинство почетком 20. века. Као што је поменуто, представљају огранак Масковаца из недалеких Видоваца.118


ТИМОК


Казаци (Козаци)


   У области Тимок у горњем току Белог Тимока (источна Србија) забележени су досељеници из Русије. У питању су 3 рода, која су живела у овој области. 119

   У тимочком насељу Селачка лоцирана је, на левој обали истоимене речице, група кућа која се зове Казаци (Козаци). У тој групи лоцирана су домаћинства породица: Павунци, Божикарци (укупно 15 домаћинстава између два светска рата) и Петринци (6 домаћинстава). 120

   Наведене три породице носе заједничко презиме Казаци, односно Козаци. Павунци, Божикарци и Петринци су свакако заједничког порекла. Крсна слава им је св. Ђорђе. Према општем предању, преци ових породица доселили су се из Русије. Јављају се, само знатно ређе, предања о њиховом пореклу из Румуније. То може само значити, да је Румунија била етапа у њиховом досељавању из Русије. 121


ЛЕСКОВАЧКИ КРАЈ


Московци



   Московска фамилија, Московци или Масковци су род у Печењевцу код Лесковца. У питању је старије презиме, односно породични надимак овог рода. Данас се чланови овог роде не презивају тако, већ носе новија презимена, Цветановић и Златановић. 122

   Варијанте овог породичног надимка, као и предања о пореклу овог рода бележени у различитим облицима током друге половине 20. века. Истраживачи се чак нису слагали ни око броја њихових домаћинстава у Печењевцу. Тако је шездесетих година 20. века чувени етнограф Миленко С. Филиповић забележио, да се они зову Московска фамилија, или Московци. Навео је, да их је тада било 15 домаћинстава. 123

   Филиповић је презентовао предање Московаца, да су „прозвани Московцима по томе што су се једном приликом селили у Русију, до Кијева“. 124

   У истом периоду, истраживачи Михајло Костић и Томислав Трајковић изнели су тврдњу, да је породични надимак овог рода био Масковци, а да су им савремена презимена Цветановић и Златановић. Према њиховим истраживањима, Цветановића је тада било 6, а Златановића 3 домаћинства. Костић и Трајковић навели су, да су Масковци „досељеници непознатог порекла“. 125

   Јован В. Јовановић седамдесетих година 20. века такође бележи овај род под именом Масковци. Он наводи, да је у питању род „непознатог порекла“, који броји укупно 8 кућа. 126


Новаци


   У селу Стојковце у Лесковачком Поречју живи род који носи породични надимак, односно старије презиме – Новаци. Седамдесетих година 20. века Новаци су у овом месту бројали 10 домаћинстава. Забележено је њихово предање, да су „досељени из Русије“. 127


ПОЉАНИЦА И КЛИСУРА


Казаковићи


   Аритон Казаковић је почетком 20. века био мештанин села Барје у области Пољаница и Клисура. Он је ту био досељен крајем 19, или почетком 20. века, из села Коћуре у Пчињи. Данас у Коћури више нема Казаковића. 128


ГРУЖА


Казаковићи


   Казаковићи су породица у Сибници у шумадијској области Гружа. Била су их 3 домаћинства у овом месту почетком 20. века. Они су један род са породицом Николић, која живи у овом месту. Николића је у Сибници било укупно 14 домаћинстава око 1900. године. Од тог броја, њих 8 је било у Горњој Мали, а 6 у Доњој Мали. 129

   Са Казаковићима и Николићима сродни су по мушкој линији и Зимоњићи, који такође живе у Сибници. Њих је почетком 20. века било 6 домаћинстава у сибничкој Доњој Мали. 130

   Предак овог рода, који се звао Јован, дошао је током 18. века из Крушчице у Старом Влаху. У време Првог српског устанка (1804 – 1813. године) ратовао је Јованов унук. Крсна слава овог рода је св. Јелесије. 131

   Зимоње у Вучковици у Гружи су род са поменутим: Зимоњићима, Николићима и Казаковићима. Они, за разлику од својих рођака у Сибници, славе св. Арханђела Михаила. Била су их 3 домаћинства око 1900. године. Сматрају, да су старином „од Цетиња“, односно „из Црне Горе“. У ствари, они су огранак разгранате и старе херцеговачке фамилије Зимоњића, која слави Лазареву Суботу. Зимоње у Вучковици нису упамтили ни своју последњу етапу у досељавању, Крушчицу у Старом Влаху. 132


Смиљанићи (Москови)


   Москови је породични надимак породице Смиљанић у гружанском насељу Годачици. Њихова крсна слава је св. Ђорђе. Било их је 1 домаћинство почетком 20. века, у делу Годачице који се зове Старо Село, 2 куће у засеоку Брдо, као и 2 домаћинства у тамошњем засеоку Доња Река. 133

   Предак Москова који се доселио у Гружу звао се Драгић. Он је дошао из Босне. По предању, током Првог српског устанка, Карађорђе је рекао њиховим прецима: „Ала сте ми плави као Москови“. По томе је формиран њихов породични надимак. 134


ГОРЊЕ ДРАГАЧЕВО


Томићи (Москови)


   У селу Милатовићи у Горњем Драгачеву живи фамилија Томић, која има породични надимак Москови. Крсна слава ове породице је св. Никола. Почетком 20. века је у овом месту било 7 домаћинстава Томића – Москова. Они су живели у „џемату“ (делу села) званом Томићи, лоцираном „на коси између Бјелице и Горушице“. 135

   Преци ове породице доселили су се из области Колашин, на простору данашње Црне Горе. Њихово досељавање одиграло се „почетком друге половине 18. века“. Према предању, један од предака Томића је „ишао у Русију и зато се зову Москови“. 136

   Један огранак Томића – Москова прешао је из Милатовића у недалеко насеље Властељице у Горњем Драгачеву. Чланови овог огранка такође славе Никољдан, а око 1900. године их је било 1 домаћинство у тамошњем засеоку Биорци. 137


УЖИЧКИ КРАЈ


Николајевић


   Како се наводи у Карађорђевом Деловодном протоколу, 29. маја 1812. године „писато (је) писмо у Совјет за казаке који нису примили по 5 гроша за неиздату им (х)рану на 17 казака да пошљу у Ужице тако и наредбу да учине за 7 коња казаком да се да који су им коње полипсали и изгинули на боју истога казака Тодора Николајевића како се покрпи да пошљу у Ужице“. 138

   Тог дана је „писат пасош казаку истом Тодору на два дана до у Београд пешке иде и да му даду де би на конак дошао леба и меса што се трефи ручак и вечеру“. 139


Русић


   Гаврило Русић из села Латвица у Капетанији Рујно (Ужичка Нахија) био је војник - пешак. У том својству се помиње у попису војника ове капетаније, који датира од 12. марта 1832. године. 140


Остале особе


   У деловодном протоколу вожда Карађорђа Петровића, 3. јула 1812. године забележено је: „Писато Г. Милошу Обреновићу како му шиљемо једно писмо, оним поручнику који се находи код они казака у Ужицу и да пребави(!) још једну стотину солдата оним другим да обучава“. 141


БОСНА


Москов


   У парохији Сарајево град, у сарајевском протопрезвитерату, осамдесетих година 19. века, забележено је презиме Москов. Његови носиоци славе св. Николу. 142


СЕВЕРНА ДАЛМАЦИЈА


   Досељеници из Русије у северну Далмацију нису познати. Сасвим је неутемељена и произвољна конструкција једног од модерних аутора, да су Срби Миливојевићи који славе св. Димитрија, а живе у Полачи код Книна, пореклом „из Русије“, односно „са Карпата“. Одатле су, наводно, досељени преко Крагујевца, Ужица и још неких предела. Ова породица, у ствари, води порекло из недалеких динарских области, Лике или Босанске Крајине. Сродници ових Миливојевића по мушкој линији су Чимбури, који такође живе у Полачи, као и Вуцеље у уначком крају (Босанска Крајина) и Биочићу (северна Далмација). 143

   У Плавну код Книна живи бројна породица са презименом Русић. Средином 20. века Русића је у овом месту било укупно 204, а живели су у 41 домаћинству. Њихова крсна слава је св. Арханђел Михаило. Упркос њиховом специфичном презимену, Русићи нису пореклом из Русије. Њихови преци су се у Плавно доселили из Босанске Крајине, тачније из Бјелајског (Петровачког) Поља. Досељавање Русића у северну Далмацију одиграло се у оквиру једне масовне сеобе, 1692. године. Том приликом је обновљено у потпуности опустело Плавно. Огранци Русића носе породичне надимке Вештровић и Крљић. Мање бројни огранци Русића живе и у другим насељима северне Далмације: Бискупији, Отону и Сушцима. Русићи у Бискупији су променили славу и данас славе св. Јована Крститеља. Не може се поуздано утврдити, на који начин је формирано презиме ове породице. Можда оно долази од термина „рус“ у значењу „риђ, црвен“. Русићи који живе по другим крајишким областима заједничког су порекла са овом фамилијом. 144


БОКА КОТОРСКА


Русовић


   У више насеља Боке Которске живи породица Русовић. Очувано је предање, да су се преци ове фамилије у Боку доселили из Албаније. У месту Бабунци је почетком 20. века било 14 домаћинстава Русовића. Њихова крсна слава је Срђевдан. 145

   Раније су у манастиру Савина чуване читуље ова породице, које датирају из 18. века. У питању су биле читуље: Ђура Русовића, Ива Русовића, Пера Русовића и Војина Русовића. 146

   Огранци породице Русовић живе у још неким насељима Боке Которске. У питању су места: Херцег Нови (ту су дошли из Пода средином 19. века), Србина (такође насељени из Пода у том периоду) и Морињ (Русовићи су ту дошли из Кртола око 1900. године). Сви они славе Срђевдан. 147

   Предак ове фамилије био је извесни Дапко. Он је имао четири сина: Мила, Ника, Рада, док четвртом није упамћено име. Од њих су се, поред Русовића, развиле следеће породице у кртољским насељима (у Боки Которској): Раути (Раутовићи), Кикановићи, Ђурићи, Ђиновићи, Милошевићи, Стегићи (Растегићи), Вулевићи, Старчевићи, Антоновићи, Бринићи, Јокићи, Радиновићи, Мијочевићи, Кучавићи, Барбићи, Антовићи, Вукошићи, Клакори, Ивошевићи, Шћепаничићи, Миљешковићи, Микијељевићи, Радусине, Никовићи, Богишићи, Бујеновићи, Шотковићи, Окиљевићи, Никетићи, Миловићи, Лучићи, Радовићи, Дабулиновићи, Брајковићи, Поповићи, Данчули, Бјеловитићи, Данчуловићи, Миладиновићи, Каштелани и Перичићи. Поменута четири брата, која су се презивала Дапчић, доселила су се са оцем у Кртоле из Албаније у 16. веку. 148


ГОРЊА МОРАВА И ИЗМОРНИК


Казак


   Казак је презиме српске породице у селу Пасјане у Горњој Морави. Крсна слава ове фамилије је св. Јован. Било их је 1 домаћинство у периоду између два светска рата. Преци породице Казак досељени су из Доње Будриге. Једно време су живели у селу Владова, па су крајем 19. века прешли у Пасјане, где су купили имање. 149


Чичанци (Русинци, Русићи)


   У насељу Клоктот живи род Чичанци. Њих су била 3 домаћинства у овом месту око 1930. године. Крсна слава им је св. Алимпије. Старо презиме им је било Русинци или Русићи. Преци су им се доселили из Трпеза крајем 19. века. 150

   У селу Трпезе и данас живе њихови сродници, са презименом Чичанци (или Чичанови). Они такође славе св. Алимпија, а између два светска рата су их била 2 домаћинства. У Трпезе су им се преци доселили средином 19. века из Смире, „од арбанашког зулума“. 151

   Постоји предање, да су их Чичанцима прозвали Арбанаси, „зато што су се према Арбанасима, њиховим силеџијама, држали кукавички“ (чичан значи „кукавица“ на албанском). Међутим, вероватније је, да ово презиме долази по српском термину „чича“ (стриц, старији човек). 152


НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА


Масков


   Масков је презиме фамилије у селу Фирићеје, у Новобрдској Кривој Реци. Тридесетих година 20. века ова породица је бројала само 1 домаћинство. Маскови славе св. Јована Крститеља. Преци су им се доселили око 1905. године као чифчије из недалеког села Босца. Тамо су припадали роду Деда – Илинци. 153

   У насељу Босце у Новобрдској Кривој Реци живи род Деда – Илинци. Чланови овог рода, који је 1938. године имао 7 домаћинстава, славе св. Јована Крститеља. 154

   Преци Деда – Илинаца досељени су у Босце крајем 18, или почетком 19. века. Пореклом су из Ђуришевца, одакле су избегли због Арбанаса. Турци из Новог Брда су им дозволили, да се населе као њихове чифчије, на месту на ком се данас налази село Босце. „Село није постојало, те су земљу крчили, јер је била под шумом и лугом“. 155


ПОРЕЧЕ


Колимагаровци


   У месту Суодол у Поречу, на простору данашње Македоније, живи род Колимагаровци. Ово је најбројнији род у селу, а тридесетих година 20. века бројао је 6 домаћинстава. Крсна слава породице Колимагароваца је св. Никола. 156

   Овај род води порекло од два брата, које су Турци као децу заробили у Русији и довели као робове у текију. Ту су они одрасли, служећи „шејка“ (шеика). Пред своју смрт „шејк“ их је позвао и рекао им је, да је задовољан њима и да би желео да их осигура. Запитао их је, где би желели да се населе, да би им на том месту дао земљу. Они су одабрали, да се настане у Барбарашкој реци, где им је „шејк“ и поклонио имање. Ту су саградили куће и на тај начин су основали Суодол. 157

   Колимагаровцима се зову по једном догађају. Наиме, „Један њихов прадед ушавши ноћу у шталу видео је да се нешто, налик на теле, ваља по поду, па мислећи да је то теле закоље га, да не би липсало. Кад је ујутру ушао у шталу видео је, да је заклао магаре. Због тога је цела породица добила `прекарок` (надимак) Колимагаровци“. 158


КИЧЕВИЈА


Русјаци (село)


   У Кичевији, области у околини Кичева у данашњој Македонији, постоји село Русјаци. Сматра се, да се ово насеље раније звало Јасика и налазило се нешто изнад данашњег места. Према предању, своје данашње име је село добило „по томе што су ту некада пролазили козаци (Руси) који су `истерани` из Русије и примљени да чувају султана. Један се козак загледа у неку жену из овог села, која му роди дете. То је копиле било мали `Русјак`, па отада сва околна села почну називати село и становништво Русјацима. Тако се, веле, заборавило име Јасика, а остало име Русјаци. Многи причају, да су ти Руси били дати султану као војска, која је имала да хвата хајдуке. Носили су се као руски козаци“ Сматра се, да су се ови догађаји одиграли средином 19. века. Нова црква у Русјацима подигнута је 1852. године, а постојала је и стара, која се налазила на Јасици. 159

   Ово предање, међутим, не може бити утемељено, барем не по питању времена, за које се везује. Наиме, ово село у кичевском крају се у историјским документима помиње још 1476/77. године, под именом Русјак. Тада је ово насеље имало 7 словенских хришћанских домаћинстава. 160


РОД МОСКОВЉЕВИЋА СА СЛАВОМ СВ. ТОМА У:
ДРОБЊАЦИМА, КОПАОНИЧКОМ КРАЈУ И ШУМАДИЈИ


Дробњаци


   Московљевићи су породица, која је „некада давно“ живела у Превишу у Дробњацима, племену у Црногорској Херцеговини. Становали су поред тамошњег извора Климана. Чланови ове фамилије славили су Томиндан, а прислављали Прву недељу по Ускрсу и Преображење. На Превишу постоје остаци њихове куле, начињене од фино тесаног камења, од којег је поједино украшено различитом орнаментима, међу којима се могу препознати змије и звезде. Према предању, Ђоко Московљевић, који је зидао ову кулу, није становао у њој, иако је била завршена, већ је живео у другој кули, која је била лоцирана до ње. Судећи по остацима ове куле, Ђоко је био имућан човек. Он је био старешина ове породице. Упамћено је, да је доживео дубоку старост (сматра се, да је живео „преко 120 година“). Московљевићи су били веома бројни, а иселили су се у потпуности. Познато је, да је последњи од њих, поменути Ђоко Московљевић, прешао у Метохију, у околину Призрена. Његови потомци су се касније иселили даље, у подгорину Копаоника (видети Московљевиће у Брусу и Рибарима). Сматра се, да се поменути Ђоко иселио због неродице, у првој половини 18. столећа. 161

   Московљевићи имају предање, да су се раније презивали Бушете (упоредити Бушетиће са славом св. Тома у Темнићу и Левчу). Њима су сродни и Прибаковићи у Јошаничкој Бањи под Копаоником (видети). Московљевићи су наводно били старином из Ђаковице. То је, међутим, мало вероватно. С обзиром на чињеницу, да у Дробњацима живе две старе групе породица које славе специфичну и ретку славу Томиндан, Каљевићи и Годијељи, може се претпоставити, да су Московљевићи представљали огранак једне од њих. 162

   Код представника једног огранка овог рода, исељеног преко поткопаоничког краја у Београд, забележене су различите приче о пореклу Московљевића, које имају многе нетачне и бајковите елементе, нарочито по питању старије прошлости ове породице. Само поједини елементи ових прича могу се узети као утемељени. Наиме, адвокат Живојин Московљевић, који је у првој половини 20. века живео у Београду, причао је да су Московљевићи „у најстарије нам познато доба становали у Ђаковици. Били су велико племе, које се звало Бушете. Веле, да су се покрстили на Томиндан и да су их због тога прозвали Томкама или Томковићима. Ово крштење је, веле, било за време примања хришћанства. Приповеда се... да је неки стари Томка био капетан у Ђаковици. Он је био старешина свога племена Бушета, односно Томковића, које је становало у брдима данашње Горе и поред десне обале Дрима између Ђаковице и Призрена. За овог капетана Томку се прича, да је имао два брата, од којих је један био владика у Призрену, а други се звао Прибак. Од овог Прибака су Прибаковићи у Јошаничкој Бањи у срезу студеничком. Капетан Томка је био ожењен, како песма пева, Анђелијом, ћерком кнеза Михаила из Приморја. Он је имао сина Кузмана. Оженио га је, како се пева и прича, синовицом Стевана Немањића. За овог Стевана се опет причало, да је имао четири брата и да су се они поклали око `наслеђа`. У тој међусобној борби погине један. Умирући од рана закуми брата, Стевана, да му пази `јединицу ћерку`, која остаје уза њега и да је удоми. Стеван подигне синовицу и кад приспе за удадбу, уда је како песма пева:

`У богату варош Ђаковицу
За Кузмана, Томкинога сина`“. 163

   Једино што је поуздано у овој бајковитој причи је то, да се Бушете (Бушетићи) и Прибаковићи, који славе св. апостола Тому, сматрају рођацима Московљевића по мушкој линији. Митска женидба њиховог претка, који је највероватније живео током 17. или 18. века, „синовицом Стевана Немањића“ не може се ни узети у обзир. Такође је сасвим неоснована тврдња, да су се „покрстили на Томиндан и да су их због тога прозвали Томкама или Томковићима“. Штавише, нема поузданих података ни о томе, да су преци овог рода заиста потицали из Ђаковице. Они су се у том месту могли само привремено задржати током неког од својих бројних пресељавања.

   Прича поменутог адвоката Московљевића даље гласи: „Потомци овог Кузмана се прозову Кузмановићима. У време турске навале они се склоне у Аустрију, а одатле неки у Русију. Тамо неки њихови прваци затраже некаква `права` за добегле Србе у Русији. Због тога их руске власти огласе за бунтовнике и прегнају у `Ледену Земљу`. Одатле некако побегну и преко `Перзе`, како веле, добегну у Цариград и од султана затраже милост. Овоме се допадне њихов долазак из две хришћанске земље, те им све опрости и дадне им ферман, да се населе у његовом царству, где год хоће. Они се тада населе код Ситнице у Косову. То се место по њима назове Кузмин. Назову их Московима, по томе што су били у Московској земљи. Ту се намноже и обогате. Не знају, колико су времена становали у Кузмину. У неко доба побију неке Турке, због чега се разбегну куд који. Једни оду преко Санџака пут Херцеговине, а неки у село Јелакце на Копаонику“. 164

   Из овог дела Московљевићевог излагања може се узети као вероватан само податак, да су његови преци једно време живели у „Московији“ (Русији). Све остало је под великим знаком питања, а као и неки други делови његове приче, има за циљ прекомерно давање значаја прецима Московљевића. Њихов боравак у Кузмину на Косову је такође споран. Датирање њиховог исељавања у Русију „у време турске навале“ се може односити само на доба Велике сеобе Срба 1690. године, или на поједине нешто новије догађаје, а не на средњевековно турско освајање Косова.


Брус


   Московљевићи у Брусу такође славе Томиндан, а прислављају Томину Недељу. Пореклом су од Московљевића из недалеког Рибара (Великог Рибара). Средином 20. века су их досељене две службеничке породице у Брус. Од ове копаоничке породице је у прошлости било добрих гуслара и „памтиша“ народних предања. 165

   Најстарији преци Московљевића (Москова) у Рибару код Бруса били су Милосав и Лука, синови Саве Московљевића. Они су се доселили из Мрча код Лукова у поткопаоничком крају. Ту је њихов отац Сава дошао из призренског краја, пошто је, да би осветио смрт свога оца Рака Московљевића, усмртио његовог убицу, извесног Арбанаса. Даљим пореклом је ова фамилија била из Дробњака у Црногорској Херцеговини. У Рибарима су Московљевићи саградили кућу на скровитом месту. У овом месту су имали и своје посебно гробље, које се по њима прозвало Московско Гробље. 166

   Очувано је и предање, да су за време неке буне Лука Савин Московљевић и његов синовац Стеван Милосављев Московљевић носили писма старешине манастира Студенице и главара студеничког краја на Цетиње. Са Цетиња, где су се, како се сматра, задржали око месец дана, донели су одговор, којим се подржавао тај устанак. Том приликом је на Цетињу Лука добио на поклон пушку „латинку“, а Стеван две кубуре. 167

   Убрзо потом су, како се даље у предању каже, Турци ударили на српски сабор код цркве св. Петке у Грабовици код Бруса. Том приликом је поробљено много народа, међу којим велики број жена. Лука и Стеван Московљевић су тада са кнезом Илијом Кнежевићем из Осредака окупили чету и пресрели Турке на путу. Ослободили су заробљенике, а тада је Стеван Московљевић био рањен. Одмах после тога су се Срби из тог краја дигли на оружје и кренули у правцу Крушевца. Међутим, Турци су их дочекали код Ратаја и разбили их. Том приликом је погинуо Лука Московљевић. Сматра се, да је извесни Шљиво издао Турцима устанике. Према предању, ови догађаји су се одиграли двадесетак година пре Првог српског устанка. 168

   У том периоду је од мушкараца у кући Московљевића преостао само Стеван, који није желео да се жени. Међутим, околни мештани су га наговорили да се ожени, пошто им је било жао да нестане породица Московљевића, коју су веома ценили. Он је тада узео супругу из истакнуте породице Павловића из Велике Грабовице. 169

   Када је Карађорђе 1809. године кренуо на Новопазарску област, Стеван Московљевић је побунио Србе у свом крају. Са великим бројем устаника Стеван је дошао на Сјеничко Поље. Том приликом је лично упознао Карађорђа. Његови војници су га звали, како се прича, „господар Стеван“. 170

   Стеван Московљевић је имао синове Тома и Томаша. Томо је имао сина Никиту, а Томаш: Дамјана, Драгутина и Обрада. Њихово потомство је у првој половини 20. века бројало 6 домаћинстава. Од овог броја, 4 домаћинства су била лоцирана у Рибарима, 1 у недалеком селу Вичу и 1 у Београду. Сви они славе Томиндан, а прислужују прву недељу по Васкрсу и Преображење. Пример пасова једног огранка Московљевића, од млађих предака ка старијим, гласи: Живојин Московљевић (рођен 1873. године) – Дамјан (рођен 1848) – Томаш – Стеван (рођен око 1765) – Милосав – Саво – Рако Московљевић. За Раку се сматра, да је можда био син поменутог Ђоке Московљевића, али то није поуздано утврђено. 171


Жупа Александровачка


   Прибаковићи у Јошаничкој Бањи су, према поменутом предању, сродници Московљевића који славе св. апостола Тому. Према породичној традицији, родоначелник Прибаковића, Прибак, био је брат претка данашњих Московљевића. 172


Темнић


   Бушетићи у Милутовцу у шумадијској области Темнић славе св. апостола Тому, а прислављају Томину недељу. Била су их 2 домаћинстава у овом месту почетком 20. века. Пореклом су из Беласице у Топлици. Имају сроднике по мушкој линији у Рековцу (Левач) и у Падежу. 173

   Бушетићи у темнићком насељу Падеж такође знају за сродство са својим презимењацима у Милутовцу. Имају исту славу и приславу као они, а и предање о пореклу из топличке Беласице им је идентично. Око 1900. године ова фамилија је бројала 4 домаћинства у Падежу. По свему судећи, ова породица је у сродству са Московљевићима у Дробњацима (Црногорска Херцеговина), који славе исту крсну славу, а имају предање, да су се раније презивали Бушете. 174


Левач


   Бушетићи у Рековцу (шумадијска област Левач) почетком 20. века бројали су 14 кућа. Славе св. Тому, а прислављају Томину недељу по Ускрсу. Преци су им се доселили из Беласице, насеља у Топлици. Сматрају да су презиме добили по томе, што је један од њихових предака пробушио уши. 175


   Бушетићи у Мијајловцу у истој области представљају један род са својим презимењацима у Рековцу. У Мијајловцу их је око 1900. године била 1 кућа. Имају исту славу, приславу и предање о пореклу, као и њихови рековачки сродници. Њима сродних Бушетића има и у шумадијској области Темнић. С обзиром на то, да Московљевићи са истом, специфичном славом имају предање, да су се раније презивали Бушете, ови Бушетићи су свакако пореклом од те породице. 176


НЕПОЗНАТИ КРАЈ


Кажокар


   Ђорђе Кажокар био је „казак Сербскаго полка“. Њему је 4. јула 1812. године издат пасош, да заједно са Петром Русом иде до Београда. Поред тога, обезбеђени су им „коњи мензулански и лебац ручак, вечера до Београда“. 177


Козаковић


   Милош Козаковић, „тесач“ (тесар), помиње се у једном документу, који датира од 23. јануара 1860. године, а настао је у Београду. Милош је био међу српским занатлијским питомцима у Бечу. За њега и још неке питомце, препоручено је, да им се сачине нови пасоши. Није забележено, одакле је Козаковић био. 178


Рус


   Један од „казака Сербскаго полка“ био је и Петар Рус. Њему је, заједно са козаком Ђорђем Кажокаром, 4. јула 1812. године издат пасош да путује до Београда. Њима су, поред тога, обезбеђени „коњи мензулански и лебац ручак, вечера до Београда“. 179


Остале особе


   Године 1812, 26. маја, како је забележено у Деловодном протоколу вожда Карађорђа Петровића, „писат (је) пасош на два дана бећарима који су пратили казаке у Ужице Миленко, Цветко и Мита походе у Београд“. 180


ПРЕДАЊЕ О РУСКОМ
ПОРЕКЛУ ШОПОВА


   Шопови су некадашња етничка група, која данас улази у састав српског и бугарског народа. Они имају извесне посебности у односу на те народе, како по питању говора, тако и обичаја, ношње и других етничких особина. За ово становништво се, поред назива Шоп, користи и назив Торлак (множина: Торлаци). 181

   Простор који Шопови насељавају, готово као једна компактна маса, налази се на крајњем југоистоку и истоку Србије, на подручју: Сврљига, Беле Паланке, Пирота, Лужнице, Власине и Крајишта. На те крајеве се наслањају подручја у Бугарској (на истоку оквирно до реке Искар) као и у источној Македонији, која су такође у знатној мери насељена Шоповима. 182

   Ван тог подручја на југоистоку Србије, Шопови су се населили у великом броју и у сливовима Вардара и Јужне и Велике Мораве. Ту се становништво шопског порекла у знатној мери измешало и са становништвом другачијег порекла, како оним старијим, тако и оним које је досељавано из различитих правца. Међу осталим досељеницима у јужноморавску долину вреди прво поменути оне са југа, односно из Македоније и њој суседних области. У ове спадају потомци различитих словенских група, највише из западне Македоније (Мијаци, Брсјаци и други), као и становништво цинцарског порекла. Ка области јужноморавског слива су биле интензивне и српске миграције из предела Косова и Метохије, као и из динарских области. Део Шопова се и на том подручју одржао оазама, односно у појединим групама, које се нису знатније измешале са становништвом другачијег порекла. Други њихов део се, опет, измешавши се са становништвом које се унеколико етнографски разликују од њих, учествовао у формирању поменуте вардарско – моравске групе српског народа. 183

   До 20. века су се очували јасни трагови шопског порекла код становништва читавих области, које се налазе релативно далеко од шопске области у данашњем смислу речи, односно Шоплука. На овом месту ћемо навести само то, да становници околних области називају Шоповима житеље Сиринићке Жупе, затим области Зајас северно од Кичева, па чак и словенско становништво области Голо Брдо у источној Албанији (’’Шопје’’). 184

   Шопско становништво, као и оно у непосредном сливу Јужне Мораве (вардарско - моравско), говори дијалектима који спадају у призренско – тимочку групу дијалеката српског језика. 185

   У појединим насељима Шоплука (шопске области) почетком 20. века забележена су бројна предања о некаквом прадавном руском пореклу тамошњег становништва. Иако наведена предања донекле варирају, у свима се јавља тврђење, да су преци (односно мушки преци) данашњег становништва досељени из Русије у ове крајеве и да су заменили „Латине“, који су до тада ту живели. Према тим традицијама, од „Латина“ је остало само нешто женског становништва. 186

   Ова предања су најчешће бележена на крајњем југоистоку Србије, у горњем делу области Власине, према Знепољу и Лужници. У том крају „готово свуда редовно народ вели, да су ти досељеници били Руси или из Русије“. 187

   Тако је у селу Преслоп забележено предање: “Остале жене, а мужи из Русију дошли, жене су наше Латинке, а мужи Руси“. У Грацкој је постојала традиција: „Латинске жене остале, да смо није (`није` значи `ми`) од Руса, а женштина од Латина“. Слично предање је забележено и у селу Црвена Јабука: „Појду из Русију наши, па овдева растуре по села...“, затим „Жене су латинске, а муж је из Русију“ или „...у нас све Руси, деда причаше, да из Русију наша клица дошла, сви риџи (риђи)“. Сличних предања има и по другим селима овог краја. У питању су махом изолована, планинска насеља. 188

   На готово идентично предање наилазимо и у другом делу Шопске области, у Коритници код Ниша: „Пошто су протерани Латини у великим ратовима, остале су биле само жене Латинке. Оне су дуго живеле потпуно осамљене. У тој самоћи дешавало се често да те жене када угледају какав `дуб` помисле да је човек те су трчале и викале: `Ово је мој муж, ово је мој муж`. Доцније су дошли Руси из Русије, па се поженили Латинкама. Тако је настало данашње становништво“. Такође се сматра, да су ти Латини протерани „пре него што је завладао српски цар Душан“. 189

   Поједини аутори су покушали да објасне ова предања контактима са руским војницима, који су учествовали у ратовима за ослобођење балканских народа током 19. века. Међутим, чињеница је, да се та предања најчешће јављају управо у пасивним, патријархалним срединама, у којима је било најмање оваквих контаката. Поред тога, ова предања се приписују управо најстаријем упамћеном времену, периоду након нестанка „Латина“, што се у знатној мери поклапа са историјским догађајима о којима ће даље бити речи. 190

   Етногенеза Шопова је, по свему судећи сложена, као што је случај и са етногенезом других делова српског народа, или других европских народа. Поред Словена, у етногенези Шопова су свакако учествовали и доцније досељени Печењези, а у извесној мери и старо балканско романизовано и романско становништво (балкански Власи). Тешко може бити случајност, да једно од печењешких племена грчки извор бележи као „Χοπον“ (Хоп(он), Чоп(он), Шоп(он) или слично). Ово име проналазимо у спису “De Administrando Imperio” Константина Порфирогенита (905 - 959. године), као назив за једно од осам печењешких племена. У питању је било управо оно племе, које је у 10. веку живело у Влашкој, на територији данашње Румуније (односно „у суседству Бугарске“, како се наводи). Вероватно је по имену тог племена формиран и данашњи назив ’’Шоп’’. На територију која данас улази у састав Румуније, Печењези су били досељени са подручја данашње Украјне (историјске Малорусије) и јужне Русије. Преци овог народа су, опет, на те просторе били досељени даље са истока. Печењези су проваљивали на Балкан током 11. века, пустошећи поједина подручја под византијском влашћу. Њих је поразио 1091. године, на ушћу Марице код Еноса, византијски цар Алексије. Населио их је Балкан, управо на она подручја која су били претходно опустошили, у околине Ниша, Средца (Софије) и Овчег Поља. У питању су, дакле, крајеви где и данас живе Шопови. Цар Алексије је Печењеге населио првенствено по друмовима, да тамо врше војну службу. Други пут су Печењези поражени 1122. године, после чега се више не јављају као политички, односно историјски чинилац. 191

   По свему судећи, у народној традицији Шопова очувано је извесно сећање на досељавање Печењега из Русије (и данашње Украјине). У тим миграцијама могло је бити, поред печењешког и нешто словенског (руског) становништва. „Латини“ из предања могли су бити управо Византинци, односно романизовано становништво које је раније живело на том подручју (Власи). 192

   Укратко речено, делови савременог српског и бугарског народа, који се називају Шоповима, највероватније су настали мешањем словенских племена са Печењезима (печењешким племеном „Χοπον“ - Шоп?) и старијим балканским становништвом. 193


ЗАКЉУЧАК


   Руски досељеници су на простору данашње Србије присутни још од средњег века. Најстарије поуздано сведочанство о њиховом присуству је помен имена села Оросин (Руско Село) у Банату, 1333/35. године. Име овог места формирано је по мађарском термину „Орос“, са значењем „Рус“.

   По извесним руским досељеницима су свакако добили име и Русјаци, насеље у Кичевији (околини Кичева) у данашњој Македонији. Русјаци се јављају у попису из 1476/77. године, као насеље са хришћанским словенским становништвом.

   Очувано је више помена Срба са специфичним презименима, која упућују на њихово руско порекло, у документима из 18. и 19. века. Тако се у Будиму 1706/07. наводи Србин који се звао Тодор Рус, а у Бачком Градишту 1720. године помиње се лађар Козак, највероватније његов сународник.

   Поједини документи сведоче о руском пореклу извесних српских породица. Тако се, на пример, 1742/43. године наводи житељ Раковца у Срему, Ћира Рушњак, који је био досељен из Москве. Документовано је и руско порекло неколико монаха фрушкогорских православних манастира. Године 1771. један од монаха манастира Беочин био је Рус Антониј Ришковић, а манастира Хопово његов сународник Исаија Политинов. Нешто касније, 1814. године, као монах фрушкогорског манастира Јазак, јавља се у документима Јоаникије Феодоровић, који је био исте националности.

   Поједини руски трговци јављају се на простору данашње Војводине током 18. века. Свакако су неки од од њих трајно остали на овом подручју. У документима, тако, наилазимо на помене руских трговаца у Банату и Срему: Петра Москова, Георгија Москова и Игњатија Москова (Москаља).

   Познати су и поједини документи, који сведоче о Србима повратницима из Русије. Тако се у једном спису, насталом у Доњем Милановцу 1831. године, наводе детаљи о 13 повратничких породица из Русије.

   Знатно је већи број српских породица, које су очувале традицију о свом руском пореклу, од оних, које се помињу у документима. Међу фамилијама са очуваним предањем ове врсте, можемо поменути: Попове (Атаганове) у Маргити у Банату, Тикачеве у Санаду у Банату, Даскаловиће у Сентандреји, Московљевиће у Шабачкој Поцерини, Нешиће – Казаке у Смедеревском Подунављу, Московљевиће у Белици, као и многе друге.

   Друге породице имају предање о свом српском пореклу, као и о привременом боравку својих предака у Русији. Такав је, на пример, случај са фамилијама: Грујин (Мускин) у Банатској Суботици, Марковић у Јасеници, Томић (Московљевић) у Горњем Драгачеву, као и са још неким породицама. Овакво предање има и бројни род Московљевића (Бушетића) са славом св. Тома, чији огранци живе у више области.

   Код највећег дела фамилија руског порекла, као и Срба повратника из Русије, очувао се траг о њиховом пореклу у презимену или породичном надимку. У питању је ономастика претежно изведена од основа: Москов (или Масков), Казак (Козак), Рус и Рушњак. Различите су варијанте тих презимена: Москов, Московљев, Московљевић, Москаљ, Масков, Казак, Казаковић, Козаковић, Рус, Русов, Русић, Рускић, Русовац, Рушњак и друге.

   Ипак, многе од ових породица изгубиле су традицију о свом пореклу из Русије, односно о значењу соспстевног презимена. Код неких од њих нису забележене никакве традиције, као код: Попова (Москова) у Маргити у Банату, Руса у Идвору у истој области, или код Русоваца у банатском месту Потпорањ.

   Неке од породица са поменутим специфичним презименима немају очуване традиције о својим везама са Русијом, већ само о пореклу из неке друге области. Овакав је случај са Козаковићима у Лепеници, Казаковићима у Гружи и још неким фамилијама. Свакако је за ту појаву, у првом реду, криво парцијално губљење предања.

   Са друге стране, неке од породица могле су добити такво презиме по надимку, који је другачије мотивисан. Тако Смиљанићи у Гружи носе надимак Москови, како их је Карађорђе прозвао, пошто су били плави попут Руса.

   Познати су и поједини примери српских породица, које по женској линији воде порекло од Руса. Женидбени односи између мужева Срба и жена Рускиња посведочени су у 19. веку у Банату (код породице Белић) и Сентандреји (код фамилије Јосифовић).

   У неким срединама, попут Сентандреје код Будимпеште, Срби су чешће долазили у контакт са Русима, који су недалеко одатле опслуживали гробну капелу руске велике кнегиње Александре Павловне (супруге угарског палатина Јосифа) у Ирми. Поред помињаних женидбених веза, они су ступали и у кумовске односе, а и свештеници су им међусобно вршили службе у више наврата.

   Веома је занимљиво старо и распрострањено предање етничке групе Шопова, која се претопила у српски и бугарски народ. Наиме, у горњем сливу Власине и у Коритници, а свакако и у другим деловима шопске области, задржало се предање о томе, да шопско становништво тих крајева потиче од досељених Руса и староседелачких Латинки. Време на које се односи ово предање, Шопови смештају у средњи век, пре цара Душана. Вероватно се ради о успомени на насељавање Печењега са простора историјске Русије. Са њима је могао доћи и извесан број етничких Руса. Ова печењешка миграција је посведочена у историјским изворима и одиграла се током 11. века.

   Добро су познати пријатељски и братски односи између руског и српског народа, вековима уназад. Међутим, у литератури до сада није озбиљније обрађивано питање руског порекла појединих српских породица. Чињенице, да поједине српске фамилије представљају потомке Руса, или Срба повратника из Русије, у извесној мери бацају ново светло на међусобне односе наших народа. Само неке од ових фамилија помињу се у историјским документима, док је код знатног њиховог дела забележено предање, или су остали трагови у ономастици. Поред тога, у етногенези Шопова вероватно су учестовали досељеници са простора историјске Русије (Печењези), а можда у извесној мери и сами Руси. Неопходно је обавити детаљнија истраживања по овим питањима.






Аутор:
Александар Бачко

Уредник:
Часни отац ђакон
Хаџи Ненад М. Јовановић

Витез Царског Ордена Свете Ане
III степена



ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА


1. Душан Ј. Поповић, Срби у Банату, С.А.Н.У, Посебна издања CCXXXII, Етнолошки институт, књига 6, Београд 1955. (у даљем тексту: Поповић, Срби у Банату), 136. Поповић, Срби у Банату, 136.

2. Јован Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад 1992. (у даљем тексту: Ердељановић, Срби у Банату), 385; Поповић, Срби у Банату, 136.
Ердељановић, Срби у Банату, 38.

3. Ердељановић, Срби у Банату, 271.
Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 1993. (у даљем тексту: Момировић 1), 421 – 422 (запис број 2115).

4. Момировић 1, 220 – 221 (запис број 1075).

5. Момировић 1, 221 – 222 (запис број 1080).

6. Ердељановић, Срби у Банату, 297; Миливој С. Попов, Мокрин, Ново Милошево и Бочар, Прилози и грађа за познавање насеља и насељавања Војводине, Матица српска, Посебна издања, Нови Сад 1964, 63; Бранко Б. Белић, Два села у северном Банату Беодра и Плевна (Карлово, Драгутиново) данас Ново Милошево, Кикинда 2011. (у даљем тексту: Белић), 321; по саопштењу г. Миодрага Рођенкова.

7. Ердељановић, Срби у Банату, 53.

8. Ердељановић, Срби у Банату, 53.

9. Преглед становништва Диштрикта Великокикиндског с краја 18. века, Библиотека Народног музеја Кикинде, Кикинда 1954. (у даљем тексту: Преглед становништва Диштрикта), 36; Белић, 323; Ердељановић, Срби у Банату, 296; Поповић, Срби у Банату, 316.

10. Петар Д. Шеровић, Бијела у Боки Которској, старине и поријекло становништва; Горан Ж. Комар, Светоуспенски манастир Савина, Херцег Нови – Београд 2009, 156; по саопштењу г. Миодрага Рођенкова.
Ердељановић, Срби у Банату, 101.

11. Ненад Барачки, Православна српска парохија у Бега Св. Ђурђу крајем 1908. године, Велики Бечкерек (без године штампе), 67.
Ердељановић, Срби у Банату, 201.

12. Добривој Николић, Православна српска парохија у Српском Крстуру крајем 1908. године, Турска Кањижа 1909, 113; Ердељановић, Срби у Банату, 329.
Преглед становништва Диштрикта.

13. Ердељановић, Срби у Банату, 102.

14. Ердељановић, Срби у Банату, 207.

15. Преглед становништва Диштрикта, 17; Поповић, Срби у Банату, 324; Ердељановић, Срби у Банату, 285.

16. Ердељановић, Срби у Банату, 201.

17. Ердељановић, Срби у Банату, 389.

18. Ердељановић, Срби у Банату, 201.

19. Ердељановић, Срби у Банату, 304.

20. Белић, 312.

21. Поповић, Срби у Банату, 233 – 235.

22. Славко Гавриловић, Иван Јакшић, Грађа за привредну и друштвену историју Бачке у 18. веку, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, друго одељење, Споменици на страним језицима, књига 25, Београд 1986, 378.

23. Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја 18. века, С.А.Н.У, Посебна издања CXCIII, Етнолошки институт, књига 3, Београд 1952, 45; Живко Сечански, Пописи становништва Бачке током осамнаестог века, С.А.Н.У, Посебна издања CXCIII, Етнолошки институт, књига 3, Београд 1952, 384 - 385.

24. Гордана Вуковић, Љиљана Недељков, Речник презимена Шајкашке (XVIII и XIX век), Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад 1983. (у даљем тексту: Вуковић, Недељков), 145.

25. Вуковић, Недељков, 145.

26. Миленко Бељански, Сомборске породице, Сомбор 1969. (у даљем тексту: Бељански), 101.

27. Вуковић, Недељков, 167.

28. Вуковић, Недељков, 167.

29. Васа Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, Грађа за историју Новог Сада, књ.1, Научна издања Матице Српске, књ.8, Нови Сад 1951. (у даљем тексту: Стајић, Политика), 25 – 26.

30. Васа Стајић, Привреда Новога Сада 1748 - 1880, Грађа за историју Новог Сада, књ.3, Нови Сад 1941. (у даљем тексту: Стајић, Привреда), 350 – 351; Стајић, Политика, 55.

31. Стајић, Привреда, 273, 275.

32. Бељански, 103.

33. Момировић 1, 197 (запис број 964).

34. Момировић 1, 223 (запис број 1086), 229 (записи број 1115 и 1116).

35. Момировић 1, 246 - 247 (записи број 1200 и 1201).

36. Момировић 1, 255 (запис број 1245).

37. Момировић 1, 257 (запис број 1253).

38. Момировић 1, 273 (запис број 1338).

39. Димитрије Руварац, Опис фрушкогорских манастира од 1771. године, Архив за историју Српске православне карловачке митрополије, год. III, Сремски Карловци 1913. (у даљем тексту: Руварац), 104.

40. Руварац, 104.

41. Руварац, 118.

42. Живко Сечански, Попис становништва манастирских прњавора у Срему од 1742/3. године, Гласник историјског друштва у Новом Саду, књ. 10, Нови Сад 1937. (у даљем тексту: Сечански, Попис становништва), 223.

43. Сечански, Попис становништва, 223.

44. Славко Гавриловић, Грађа о Срему и његовим везама са Србијом 1804 – 1815, Историјски архив Аутономне Покрајине Војводине, Сремски Карловци 1965, 464 – 465.

45. Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком 18. века, књ. 3, Повремена издања, Прилози и грађа 5, Нови Сад 1974, 147.

46. Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 3, Београд 2009. (у даљем тексту: Бачко, Из прошлости...), 19.

47. Бачко, Из прошлости..., 21, 37.

48. Бачко, Из прошлости..., 21, 37.

49. Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века, II, Војвођански музеј, Повремена издања, Прилози и грађа 4, Нови Сад 1968, 104; Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. IV, д – дугуља, С.А.Н.У, Институт за српскохрватски језик, Београд 1966, 65; по саопштењу проф. др. Димитрија Е. Стефановића; Бачко, Из прошлости..., 21, 72 – 73.

50. Лазар Терзин, Из прошлости Сентандреје, Српски календар за 1993. годину, Издаје Српски демократски савез у Мађарској, Будимпешта 1993, 47; подаци добијени љубазношћу проф. др. Димитрија Е. Стефановића; Бачко, Из прошлости..., 72 – 73.

51. Бојана Чобан Симић, Корени, свештеници и народни учитељи у Помазу 1752 – 1895 (Помаз 2003) (у даљем тексту: Чобан Симић 1), 4 – 7, 42; Иван Јакшић, О православном свештенству 1768. године (епархије: Бачка и Будимска), Рад војвођанских музеја 21 – 22, Војвођански музеј, Нови Сад 1972 – 73. (у даљем тексту: Јакшић, Свештенство), 226; Стеван Михалџић, Привредна снага српског народа у прошлости, Друштво св. Саве, књ. 41, Браство XXVI, Београд 1932, 140 – 141; Бачко, Из прошлости..., 72 – 73.

52. Бачко, Из прошлости..., 72 – 73.

53. Чобан Симић 1, 45; Јакшић, Свештенство, 226; Бачко, Из прошлости..., 72 – 73.

54. Славко Гавриловић, Иван Јакшић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, књига I, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, II одељење – споменици на туђим језицима, књ. XXVII, Београд 1987, 247, 254, 386, 780; Бачко, Из прошлости..., 21, 143.

55. Бачко, Из прошлости..., 143.

56. Федора Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Нови Сад 2003. (у даљем тексту: Бикар, Сентандреја), 52; Klára Dóka, Szentendre története írásos emlékekben, Pest megyei műzeumi füzetek XIII, Szentendre 1981, 155; Бачко, Из прошлости..., 21, 180.

57. Бикар, Сентандреја, 262; Бачко, Из прошлости..., 97 – 98.

58. Чобан Симић 1,48.

59. Чобан Симић 1, 45.

60. Чобан Симић 1, 45; Бачко, Из прошлости..., 195.

61. Чобан Симић 1, 13, 19, 47; Бачко, Из прошлости..., 196.

62. Душан Ј. Поповић, Срби у Будиму, од 1690. до 1740, Српска књижевна задруга, Поучник 13, Београд 1952. (у даљем тексту: Поповић, Срби у Будиму), 29 - 30.

63. Славко Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја 17. и почетком 18. века, књ. 3, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, II одељење – споменици на туђим језицима, књ. 36, Београд 2003, 153.

64. Поповић, Срби у Будиму, 25.

65. Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски суд), 278.

66. Перуничић, Београдски суд, 311.

67. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903. (у даљем тексту: Николић, Околина Београда), 992.

68. Војислав С. Радовановић, Шабачка Посавина и Поцерина, Нови Сад 1994. (у даљем тексту: Радовановић, Шабачка...), 294 - 295.

69. Радовановић, Шабачка..., 294 – 295.

70. Радовановић, Шабачка..., 294 – 295.

71. Боривоје М. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље и Јасеница, С.К.А, Српски етнографски зборник 34, Насеља и порекло становништва 19, Београд 1925. (у даљем тексту: Дробњаковић, Смедеревско Подунавље), 324.

72. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље, 324.

73. Бранко Перуничић, Попис становништва и пољопривреде у Срезу јасеничком 1863. године, Смедеревска Паланка 1978. (у даљем тексту: Перуничић, Попис становништва), 450.

74. Перуничић, Попис становништва, 492.

75. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље, 328.

76. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље, 328.

77. Боривоје М. Дробњаковић, Јасеница, С.К.А, Српски етнографски зборник 25, Насеља и порекло становништва 13, Београд 1923. (у даљем тексту: Дробњаковић, Јасеница), 356.

78. Дробњаковић, Јасеница, 356.

79. Дробњаковић, Јасеница, 356.

80. Дробњаковић, Јасеница, 356.

81. Дробњаковић, Јасеница, 356.

82. Миле Недељковић, Миливоје Станковић, Деловодни протокол Карађорђа Петровића, Крагујевац – Топола 1988. (у даљем тексту: Недељковић, Станковић), 62.

83. Тодор Радивојевић, Лепеница, С.К.А, Српски етнографски зборник 15, Насеља српских земаља 7, Београд 1911. (у даљем тексту: Радивојевић), 212.

84. Радивојевић, 212.

85. Радивојевић, 212.

86. Тихомир Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша (1815 - 1839), С.К.А, Српски етнографски зборник 37, Насеља и порекло становништва 22, Београд 1926. (у даљем тексту: Т. Ђорђевић), 533, 621.

87. Станоје Мијатовић, Белица, С.А.Н, Српски етнографски зборник 56, Насеља и порекло становништва 30, Београд 1948. (у даљем тексту: Мијатовић, Белица), 169.

88. Мијатовић, Белица, 169.

89. Бранко Перуничић, Град Параћин 1815 – 1915, Београд 1975. (у даљем тексту: Перуничић, Параћин), 166, 178.

90. Перуничић, Параћин, 166, 178.

91. Перуничић, Параћин, 166, 178.

92. Перуничић, Параћин, 555 – 556.

93. Перуничић, Параћин, 893.

94. Перуничић, Параћин, 1056 – 1057.

95. Станоје Мијатовић, Ресава, С.К.А, Српски етнографски зборник 46, Насеља и порекло становништва 26, Београд 1930, 217.

96. Мих. Ј. Миладиновић, Пожаревачка Морава, С.К.А, Српски етнографски зборник 43, Насеља и порекло становништва 25, Београд 1928, 168.

97. Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825, С.А.Н.У, Архив Србије, Посебна издања, књ. CDLX, Одељење историјских наука, књ. 1, Београд 1973, 368.

98. Бранко Перуничић, Град Пожаревац и његово управно подручје, Београд 1977. (у даљем тексту: Перуничић, Пожаревац), 590 – 593.

99. Перуничић, Пожаревац, 590 – 593.

100. Перуничић, Пожаревац, 590 – 593; Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 197, 610.

101. Перуничић, Пожаревац, 590 – 593; Зборник Народног музеја, Историја уметности, књ. 17, део 2, Београд 2004, 325; Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање 12, Београд 16. јун 1989, 106; Николић, Околина Београда, 1033; Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970, 17, 20.

102. Перуничић, Пожаревац, 590 – 593; Петар Мркоњић, Средње Полимље и Потарје, С.К.А, Српски етнографски зборник 4, Насеља српских земаља 1, Београд 1902, 325.

103. Перуничић, Пожаревац, 590 – 593; Миленко С. Филиповић, Височка Нахија, С.К.А, Српски етнографски зборник 43, Насеља и порекло становништва 25, Београд 1928, 624, 632; Марио Петрић, Етничка Прошлост становништва на подручју Лиштице у Западној Херцеговини, Гласник Земаљског музеја, Историја и етнологија, свеска 24/25, Сарајево 1969/70, 36; Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Библиотека «Баштина», Београд 2005, 463; Јевто Дедијер, Херцеговина, С.К.А, Српски етнографски зборник 12, Насеља српских земаља 6, Београд 1905, 298, 343; Боривоје Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко Поље, С.К.А, Српски етнографски зборник 25, Насеља и порекло становништва 13, Београд 1923, 94, 97, 99; Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993. (у даљем тексту: Јањатовић), 47.

104. Т. Ђорђевић, 101.

105. Т. Ђорђевић, 109.

106. Маринко Т. Станојевић, Заглавак, С.К.А, Српски етнографски зборник 20, Насеља српских земаља 9, Београд 1913. (у даљем тексту: Станојевић, Заглавак), 131.

107. Станојевић, Заглавак, 144.

108. Станојевић, Заглавак, 87, 120 - 121.

109. Станојевић, Заглавак, 120 – 121.

110. Станојевић, Заглавак, 98.

111. Станојевић, Заглавак, 135.

112. Станојевић, Заглавак, 118.

113. Маринко Станојевић, Тимок, С.К.А, Српски етнографски зборник 55, Насеља и порекло становништва 29, Београд 1940. (у даљем тексту: Станојевић, Тимок), 431.

114. Станојевић, Тимок, 503, 505.

115. Станојевић, Тимок, 505.

116. Миленко С. Филиповић, Прилози познавању народног живота у Лесковачкој Морави, Лесковачки зборник 1, Лесковац 1961. (у даљем тексту: Филиповић, Прилози познавању...), 104; Михајло Костић, Томислав Трајковић, Печењевце, Лесковачки зборник 6, Лесковац 1966. (у даљем тексту: Костић, Трајковић), 144; Јован В. Јовановић, Лесковачко Поље и Бабичка Гора, Лесковачки зборник 19, Лесковац 1979. (у даљем тексту: Јовановић, Лесковачко Поље), 145.

117. Филиповић, Прилози познавању..., 104.

118. Филиповић, Прилози познавању..., 104.

119. Костић, Трајковић, 144.

120. Јовановић, Лесковачко Поље, 145.

121. Јован В. Јовановић, Лесковачко Поречје, Други (посебни) део, Лесковачки зборник 13, Лесковац 1973, 12.

122. Риста Т. Николић, Пољаница и Клисура, С.К.А, Српски етнографски зборник 6, Насеља и порекло становништва 3, Београд 1905 , 212; Јован Ф. Трифуноски, Горња Пчиња, С.А.Н.У, Српски етнографски зборник 77, Насеља и порекло становништва 38, Београд 1964, 122 - 123.

123. Михаило Драгић, С.К.А, Српски етнографски зборник 21, Насеља српских земаља 10, Београд 1921. (у даљем тексту: Драгић), 323; Драгољуб В. Корићанац, Надибар II, насеља у Рудничкој Морави и Ибру, Филозофски факултет Београд, Одељење за етнологију, Етнолошки проблеми, Монографије, књ. 21, Београд 1995, 135.

124. Драгић, 323.

125. Драгић, 323.

126. Драгић, 238, 323.

127. Драгић, 243.

128. Драгић, 243.

129. Коста Јовановић, Горње Драгачево, С.К.А, Српски етнографски зборник 11, Насеља српских земаља 5, Београд 1908. (у даљем тексту: К. Јовановић, Горње Драгачево), 369.

130. К. Јовановић, Горње Драгачево, 369.

131. К. Јовановић, Горње Драгачево, 373.

132. Недељковић, Станковић, 38.

133. Недељковић, Станковић, 38.

134. Недељко Радосављевић, Књажеска канцеларија, Ужичка нахија (1831 - 1839), књига друга, Документи, Архив Србије, Историјски архив Ужице, Београд – Ужице 2006, 62, 79.

135. Недељковић, Станковић, 56.

136. Јањатовић, 258.

137. Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Удружење грађана „Српски деспот“, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 2, Београд 2008. (у даљем тексту: Бачко, Породице...), 300; Борислав Шарић, Буковица и Котари, Београд 1998. (у даљем тексту: Шарић), 113; Саво Накићеновић, Книнска Крајина, Београд - Книн 1990. (у даљем тексту: Накићеновић, Книнска Крајина), 109; Попис досад утврђених имена епархијана српскоправославне епархије далматинске који су страдали за време II светског рата од 1941. до 1945. године, Косовска народна читанка 1989, Далматинско Косово, Шибеник - Београд 1989. (у даљем тексту: Попис досад утврђених имена...), 311; Весна Чулиновић – Константиновић, Живот и социјална култура сточарског становништва под Динаром, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје, књ. 51, Загреб 1989, 128, 139; Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976. (у даљем тексту: Лексик), 432; Петар Рађеновић, Унац, С.А.Н, Српски етнографски зборник 56, Насеља и порекло становништва 30, Београд 1948, 496.

138. Бачко, Породице..., 396; Шарић, 117; Накићеновић, Книнска Крајина, 95, 112; Бошко Десница, Стојан Јанковић и ускочка Далмација, приредио Срђан Воларевић, Београд 1991, 5 – 10; Попис досад утврђених имена..., 303, 310; Живко Бјелановић, Обитељски надимци у сјеверној Далмацији, Onomastica Jugoslavica 8, Загреб 1979, 78; Марко Јачов, Сеобе Срба у Далмацију и Боку Которску кроз векове, Catena mundi I, Краљево - Београд 1992, 261; Лексик, 572; Илија Смиљанић, Далматинско Косово, етно – грађа, Београд 2006, 277; Живко Бјелановић, Рјечник антропонима Буковице, С.А.Н.У, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. 10, Београд 1989, 282; Милан Радека, Прилози о споменицима културе код Срба у сјеверној Далмацији, Алманах, Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971, 252.

139. Сава Накићеновић, Бока, С.К.А, Српски етнографски зборник 20, Насеља српских земаља 9, Београд 1913. (у даљем тексту: Накићеновић, Бока), 275, 365.

140. Накићеновић, Бока, 375.

141. Накићеновић, Бока, 439, 448 – 449, 525, 527.

142. Накићеновић, Бока, 275 – 276, 365, 375.

143. Атанасије Урошевић, Горња Морава и Изморник, С.К.А, Српски етнографски зборник 51, Насеља и порекло становништва 28, Београд 1935. (у даљем тексту: Урошевић, Горња Морава), 205.

144. Урошевић, Горња Морава, 172.

145. Урошевић, Горња Морава, 174.

146. Урошевић, Горња Морава, 172.

147. Атанасије Урошевић, Новобрдска Крива Река, С.А.Н, Српски етнографски зборник 60, Насеља и порекло становништва 32, Београд 1950. (у даљем тексту: Урошевић, Новобрдска Крива Река), 95.

148. Урошевић, Новобрдска Крива Река, 91.

149. Урошевић, Новобрдска Крива Река, 91.

150. Петар Јовановић, Порече, С.К.А, Српски етнографски зборник 51, Насеља и порекло становништва 28, Београд 1935. (у даљем тексту: П. Јовановић), 311.

151. П. Јовановић, 276, 311.

152. П. Јовановић, 311.

153. Тома Смиљанић, Кичевија, С.К.А, Српски етнографски зборник 51, Насеља и порекло становништва 28, Београд 1935. (у даљем тексту: Т. Смиљанић), 477 – 478.

154. Јован Ф. Трифуноски, Кичевска котлина, сеоска насеља и становништво, Скопље 1968, 7.

155. Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), Београд 1997, 860; Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, Београд 1930. (у даљем тексту: Лубурић), 256, 258; Александар Бачко, Драгиша Максимовић, Родови који славе св. Тому, Генетичка и етнографска истраживања, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 5, Београд 2010. (у даљем тексту: Бачко, Максимовић), 197 – 200.

156. Лубурић, 257; Бачко, Максимовић, 197 - 200.

157. Лубурић, 256 – 257; Бачко, Максимовић, 197 – 200.

158. Лубурић, 257; Бачко, Максимовић, 197 – 200.

159. Аранђел Ц. Јеличић, Бруски трагови прошлости и садашњости, Библиотека „Хронике села“ 90, Брус 1999 – 2000, 237; Бачко, Максимовић, 182 – 184.

160. Лубурић, 258; Бачко, Максимовић, 182 – 184.

161. Лубурић, 258; Бачко, Максимовић, 182 – 184.

162. Лубурић, 258 – 259; Бачко, Максимовић, 182 – 184.

163. Лубурић, 259; Бачко, Максимовић, 182 – 184.

164. Бачко, Максимовић, 182 – 184; Лубурић, 259.

165. Лубурић, 259 – 260; Бачко, Максимовић, 182 – 184.

166. Лубурић, 256 – 257; Бачко, Максимовић, 186.

167. Станоје М. Мијатовић, Темнић, С.К.А, Српски етнографски зборник 6, Насеља српских земаља 3, Београд 1905. (у даљем тексту: Мијатовић, Темнић), 298; Бачко, Максимовић, 170.

168. Мијатовић, Темнић, 333; Лубурић, 256 – 257; Бачко, Максимовић, 170.

169. Тодор М. Бушетић, Левач, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903. (у даљем тексту: Бушетић, Левач), 488; Бачко, Максимовић, 173.

170. Бушетић, Левач, 493; Лубурић, 256 – 257; Бачко, Максимовић, 173.

171. Недељковић, Станковић, 56.

172. Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005, 438.

173. Недељковић, Станковић, 56.

174. Недељковић, Станковић, 36.

175. Александар Бачко, Мали Мокри Луг, Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005. (у даљем тексту: Бачко, Мали Мокри Луг), 115 - 117; Риста Т. Николић, Крајиште и Власина, С.К.А, Српски етнографски зборник 18, Насеља српских земаља 8, Београд 1912. (у даљем тексту: Николић, Крајиште и Власина), 229 - 230.

176. Николић, Крајиште и Власина, 222 – 225; Јовановић Јован В. Јовановић, Шопови, неке њихове одлике и кретања, Лесковачки зборник 5, Лесковац 1965. (у даљем тексту: Ј. Јовановић), 48; Јован Ф. Трифуноски, Прилог познавању шопске области Југославије, Издања Народног музеја у Лесковцу, Лесковачки зборник 13, Лесковац 1973, 137; Бачко, Мали Мокри Луг, 115 - 117.

177. Јован Цвијић, Антопогеографски списи, Сабрана дела, књига 4, том 1, друго издање, Београд 1991. (у даљем тексту: Цвијић, Антропогеографски списи), 60, 115; Јован Цвијић, Балканско Полуострво и јужнословенске земље, Сабрана дела, књига 2, друго издање, Београд 1991, 163, 436 – 437; Ј. Јовановић, 53; Видосава Николић, Улога и значај јужноморавског подручја у етничком и културно – историјском развитку централне области Балканског полуострва, Лесковачки зборник 6, Лесковац 1966, 100 – 103; Бачко, Мали Мокри Луг, 115 - 117.

178. Миленко С. Филиповић, Различита етнолошка грађа, С.А.Н.У, Српски етнографски зборник 80, Расправе и грађа 5, Београд 1967, 95; Т. Смиљанић, 381, 441 – 444, карта у прилогу; Миленко С. Филиповић, Голо Брдо, Скопље 1940, 11; Бачко, Мали Мокри Луг, 115 - 117.

179. Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика, Нови Сад 1956, 108; Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, I део, Београд 1876, 117 - 118; А. В. Богић, Гласник Српског ученог друштва, књ.2, св.19 (старога реда), Београд 1866, 130; Николић, Околина Београда, 967 - 968, 970; Бачко, Мали Мокри Луг, 115 - 117.

180. Николић, Крајиште и Власина, 168 - 170.

181. Николић, Крајиште и Власина, 168 - 170.

182. Николић, Крајиште и Власина, 168 - 170.

183. Михајло М. Костић, Коритница, С.А.Н, Српски етнографски зборник 67, Насеља и порекло становништва 34, Београд 1954. (у даљем тексту: Костић, Коритница), 251.

184. Николић, Крајиште и Власина, 168 - 170.

185. Николић, Крајиште и Власина, 168, 229; Ј. Јовановић, 48; Константин Јиречек, Историја Срба, прва књига до 1537. године, Београд 1952, 124, 137; Цвијић, Антропогеографски списи, 95, 110, 118; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse II, Л - Ш, Београд 1978, 1384; Krzysztof Dabrowski, Teresa Nagrodzka - Majchrzyk, Edward Tryjarski, Hunowie europejscy, Protobulgarzy, Chazarowie, Piecyngowie, Polska akademia nauk, Instytut historii kultury materialnej, Wroclaw, Warsawa, Krakow, Gdansk 1975, 569 – 571; Бачко, Мали Мокри Луг, 115 – 117; Костић, Коритница, 251.

185. Костић, Коритница, 251; Николић, Крајиште и Власина, 168, 229; Ј. Јовановић, 48; Цвијић, Антропогеографски списи, 95, 110, 118; Бачко, Мали Мокри Луг, 115 – 117.

186. Бачко, Мали Мокри Луг, 115 – 117; Николић, Крајиште и Власина, 168, 229; Ј. Јовановић, 48; Цвијић, Антропогеографски списи, 95, 110, 118.






НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер