Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net

















Чарнојевић





Међу руским племићима српског порекла било је и неколико припадника истакнуте породице Чарнојевић (Црнојевић). Познато је, да су руској служби били следећи чланови ове племићке фамилије: заповедник гарде Александар Симеонов Чарнојевић, гардијски капетан Симеон Павлов Чарнојевић (1782 - 1812), гардијски капетан Павле Михаилов Чарнојевић, генерал Симеон Михаилов Чарнојевић (1732 – 1770. године), као и потпуковник Антоније Адамов Чарнојевић. У редовима који следе, биће нешто опширније изнето порекло и гранање њихове породице. 187

Српски патријарх био је Арсеније III Чарнојевић у периоду од 1672, до своје смрти, 1706. године. Пре тога је био игуман Пећког манастира (до 1669. године), а затим митрополит хвостански и помоћник (коадјутор) оболелом патријарху Максиму. Патријарх Арсеније је повремено столовао у Сентандреји. До данас су се очували остаци његове скромне резиденције у непосредној близини сентандрејске Саборне (Београдске) цркве. О животу, раду и немерљивом историјском значају овог архијереја до данас је много писано. 188

Пећком (српском) патријарху Арсенију III Чарнојевићу је 1704. године издата краљевска даровница на властелинства Сирач и Даљ, у замену за Сечуј. Унуку патријарховог брата (Ђорђа?), Михаилу Чарнојевићу, који је био син Аћима Чарнојевића, издати су 29. априла 1720. године у Бечу племићки лист и грбовница. Заједно са њим, племство је тада добио Јован, син поменутог Михаила и Ане Јорге. Нешто касније је Михаило Чарнојевић од Жигмонда Еделспахера купио целу пустару Мачу (Мачву), варош Шиманд, затим половине пустара Ујфалу, Тевишеђхаз и Катенеш, као и Арад у зарандској жупанији. Почевши од 1727. године, Михаило носи предикат „од Маче“. Био је краљевски саветник и капетан у Јенови. Као удовац оженио се Анком Ковањи, удовицом Ранка Сировице. Усвојио је 15. августа 1742. године женину децу из првог брака, Арсена и Ђорђа Сировицу и дао им је своје презиме, племство и грб. Ово усвојење је 1744. године одобрила царица Марија Терезија. Михаило је 1744. купио и футошко добро у Бачкој, док су његови синови 1751. купили од Михаила Хорвата половину Куртића и куташке пустаре. 189

Ана рођена Киш била је прва супруга потпуковника Јована Чарнојевића, Михаиловог сина. Његова друга супруга била је Еуфемија Рашковић. Са Еуфемијом је Јован имао синове Димитрија (1740 - 1759) и Антонија (1757 - 1762). 190

Усвојени син Михаила Чарнојевића, капетан Арсен Чарнојевић (1716 - 1766), био је ожењен Маријом Глогован, са којом је имао осморо деце: Јована, Лазара (рођеног 1745), Симеона, Лепосаву (Пулхерину), Павла, Ану, Јулију и Кату. Поменути Лазар је постао гроф. Он није имао деце. Симеон се оженио Маријом Кечикином, са којом је имао сина Александра (заповедника руске гарде) и ћерку Ану. Лепосава (Арсенова ћерка) се удала за генерала Брановачког. Павле (1755 - 1840) је био краљевски саветник, а имао је предикат „од Маче и Малог Оросина“. Он се два пута женио, први пут са Софијом Зорић, а други пут са Јеленом Марковић. Из првог брака је имао Симеона (1782 - 1812), руског гардијског капетана и Арсенија (1789 - 1827). Из другог брака Павле је имао Петра, великог жупана и тамишког грофа, који се оженио Лауром пл. Војнић. Иначе, у Малом Оросину, сада Руском Селу у Банату и данас постоји дворац, који је 1823. године сазидао Петар Чарнојевић. Поред дворца је парк са породичном гробницом Чарнојевића. Током 19. века је овај дворац продат баронској породици Сина, али су Чарнојевићи све до 1917. године наставили да се сахрањују у поменутој гробници. Петар је имао сина Арсенија, који се оженио Ружом Анастасијевић и ћерку Лауру, која се удала за Андију Мочоњија. Поменути Арсеније, Павлов син, имао је две ћерке и сина. Његова ћерка Маргита била је удата за Николу Бетлена, а друга ћерка Јелена за грофа Еугена Кинског. Арсенијев син се звао Павле и био је ожењен Евгенијом пл. Ђиком. Са њом је имао синове Арсенија и Михајла, као и ћерке Лауру и Ружу. Мађаризованих огранака племићког рода Чарнојевића је било и између два светска рата у Мађарској и Румунији. 191

Други усвојени син Михаила Чарнојевића, Ђорђе Чарнојевић (1720 - 1759), био је ожењен грофицом Јелисаветом Бранковић. Са њом је имао децу: Јулију, Терезију и Јована (1756 – 1831). Јован је био ожењен Маријом Тиганити, са којом је имао: Петра, среског поглавара Јована (рођеног 1787), Стевана (рођеног 1790) и Јелисавету. Јован је био ожењен Софијом Бошњак и са њом имао сина Ђорђа и ћерку Емилију, удату за Јована Дамјанића. Поменути Ђорђе Чарнојевић, Јованов син, женио се три пута, увек са Мађарицама: Јулијом Бихари, Габриелом Терек и Емилијом Барци. Из првог брака је имао ћерке Роксану и Сару, као и синове Диодора, Агенора (рођ. 1860) и Зенона. Роксана се удала за Јосифа Вега, а Сара за Имра Јесенског. Диодор се први пут оженио Јеленом Латиновић, а други пут Олгом Дуком. Имао је петоро деце. Агенор Чарнојевић је био ожењен Идом Палфи. 192

Михаило Чарнојевић је у браку са Анком Ковањи добио сина Павла, који је постао руски гардијски капетан и Симеона (1732 - 1770), руског генерала. Симеон се женио два пута, први пут са грофицом Селб, а други пут са Јелисаветом Кечкином. Са својом другом супругом, имао је сина Александра (рођеног 1769) и Ану. Павлова и Симеонова сестра Алка удала се за Јована Саплонција. 193





Поседник из Осијека, Адам Црнојевић, добио је 13. марта 1745. године од Бачке жупаније сведочанство о племству. Према генеалогији коју је тада приложио, Адам је био син Гаврила, „по оцу и по матери рођеног брата покојног господина Арсенија Црнојевића, бившег патријарха источне цркве грчког обреда“. Гаврило је био ожењен Јеленом Обиловић (Helenam Obilovic). Судећи по овом родослову, он је прешао у римокатоличанство. Живео је у Капошвару. Адам је имао рођену браћу Франца (Franciscus) и Теодосија (Theodosius), као и сестру Еву (Eva), која је била удата за Илију Кнезовића (Eliae Knezovich). Овај родослов био је признат од Врховне камералне дирекције. Адам је, са својом првом супругом Јулијаном, имао сина Антонија, који је у то време био потпуковник у Русији. Са својом другом супругом, Маријом, Адам је имао ћерку Јелену. Из свог трећег брака, са Катарином, имао је децу: Андрију, Матију, Јосифа, Јована и Марту. У Адамовој генеалогији се наводи, да су патријархови родитељи били Јован и Анђела (Анђелија), а деда по оцу Никола Црнојевић. Даље се набрајају преци по мушкој линији, све до средњевековних Црнојевића. У многим својим сегментима, посебно оним везаним за средњевековне Црнојевиће, ова генеалогија је непоуздана. Извесну сумњу у њену тачност по питању сродства Гаврила и Арсенија Чарнојевића уноси и чињеница, да се поменути Гаврило не помиње у другим документима, па ни у патријарховој молби за добијање титуле кнеза, где се помиње само Арсенијев брат Ђорђе. У Славонији је 1745. године проглашено племство Адама Чарнојевића де Мача, као и Илије Чарнојевића из Новог Сада. Иначе, Адам Црнојевић (Adam Czernoevics) се, као кројач по занимању (schneider), помиње и у попису Осијека из 1736/37. године, када је наведен међу житељима тамошње улице „Blatz - gassen“. 194

Како је сам патријарх Арсеније Чарнојевић у једној рукописној књизи забележио, био је „од Цетина рожденијем“. Под Цетињем се у овом случају може подразумевати Цетињско племе, односно Цетињско Поље. Град тог имена у Црној Гори настао је тек у 19. столећу на простору Цетињског Поља. 195

Католички надбискуп барски и примас српски Андрија Змајевић, у свом Црквеном летопису („Даржава света славна и крепосна царковнога лиетописа“), писаном 1675. године, навео је, да је српски патријарх Арсеније родом из Цетиња, а пореклом од средњевековних Црнојевића: „А који (Црнојевићи) осташе у Црној Гори кршћан, и сада како кнезови в земље владају. Од њих се у Цетине роди Арсеније Пећски Патријарка...“ Више аутора дели Змајевићево мишљење, да је патријарх пореклом од средњевековних Црнојевића, тачније од споредне гране тог рода. Са друге стране, поједини аутори сматрају да није био у крвном сродству са тим родом, али не износе чињенице које би биле у јасној опреци са тим мишљењем. 196

Патријарх Арсеније Чарнојевић се, Према народном предању, родио у Бајицама, селу у Цетињском племену. Сматра се, да је патријарх рођен 1633. или око 1640. године. Очувано је и предање, да је патријарх често долазио у „своје родно место“ Бајице. Приликом једне од ових посета је, како се сматра, дао велику донацију за бајичку цркву попу Бориловићу, али да је он, уместо велике цркве сазидао малу, „због чега је патријарх проклео попа и његов род“. По истој традицији је патријарх Арсеније касније на том месту сазидао већи храм. У њему се вршило богослужење све до пред крај 19. века, када је због оронулости замењен новом, данашњом црквом. 197

Знатна већина данашњих домаћинстава у Бајицама припада једном старом и разгранатом роду, Орловићима. У овај род спадају Мартиновићи (апсолутну већину становништва Бајица чине припадници ове породице) и Вуксановићи. Они од старине славе св. Јована. Можда је још нека од старих бајичких породица које славе Јовањдан у даљем сродству са њима. Сматра се, да су се далеки преци бајичких Орловића доселили из Херцеговине, из Чарађа код Гацког. У документима се преци овог рода у Бајицама помињу још од 1440. године, када је у једном которском документу наведен Тудор Ненојев Ивановић са Цетиња, несумњиво син њиховог традиционалног претка Неноја. 198

Раније се на Цетињу (Цетињском Пољу) налазио двор Црнојевића, који је подигао Иван Црнојевић 1482. године. Двор се налазио у близини Цетињског манастира. На тај двор подсећао је топоним Дворишта, који се помиње у једном запису владике Данила. Данас овај топоним не постоји, свакако због ширења града Цетиња. 199

Забележена су и другачија предања о патријарховом месту рођења, пореклу и световном имену. У Паштровићима, племену на подручју Петровца на мору и Светог Стефана, забележена је традиција, да је Арсеније III рођен у Дуљеву, месту у Паштровићима и да је био од породице Каженегра (Кажанегра). Ова породица је у далекој прошлости досељена из Пипера у Црногорским Брдима (северно од Подгорице) и раније је носила презиме Црнац. Сродна је са паштровским Дапковићима, Кентерима и Куљачама. Крсна слава Каженегра је св. Никола. У Дуљеву и данас постоји кућа, за коју се сматра, да је патријарх рођен у њој. Према овом предању, патријархово световно име је било Алексије. Ова паштровска предања, судећи по поменутим записима самог патријарха и Андрије Змајевића, немају основе. 200

На основу докумената и традиција се за једну савремену породицу у Црној Гори сматра, да представља потомство побочне гране средњевековних племића Црнојевића. У питању су Калађурђевићи (Калођурђевићи), који живе у Паштровићима и представљају једно од 12 основних „племена“ некадашње паштровске племићке заједнице. По свему судећи, они представљају потомство Калађурђа Црнојевог (чији се катун помиње 1331. године), брата од стрица челника Ђураша Илијића, претка владарског огранка Црнојевића. У Паштровићима се Калађурђевићи помињу у већем броју докумената, почевши од 1403. године, када се међу дванаесторицом паштровских представника наводи Жван Рајковић Калођурђевић (Suan Raicaouich Callogiugauch). Крсна слава ове паштровићке породице је Никољдан. Један огранак Калађурђевића је извесно време живео у Црмничкој Нахији (Стара Црна Гора), где се поједини чланови њиховог рода помињу 1454. године. У племену Грађанима у Ријечкој Нахији (Стара Црна Гора) живи породица Црновић, која слави Зачеће св. Јована Крститеља (23. септембра по старом календару). Иако њени чланови сматрају да су потомци средњевековних Црнојевића, за то не постоји потврда. Вероватније је, да ови Црновићи представљају огранак старог и бројног рода Липоваца у Грађанима, који слави исту крсну славу или да су, што је мање вероватно, старинци засебног порекла у овом племену. 201

Патријарх Арсеније III Чарнојевић (Црнојевић) је, дакле, био рођен у Цетињском племену у Старој Црној Гори, највероватније у селу Бајицама. Постоје значајне индиције, да је он био потомак неке од побочних линија средњевековне племићке породице Црнојевића, од које, по свему судећи, и данас има потомака по мушкој линији у Паштровићима у Црногорском Приморју (Калађурђевићи).





Чорба





Племићка фамилија са презименом Чорба такође спада међу руске породице српског порекла. Старија, српска варијанта презимена ове фамилије гласила је Штрба. Чорбе спадају међу оне српске родове, који су се средином 18. века доселили из Хабсбуршке монархије у Русију. 202

Чорбе, односно Штрбе, потичу из насеља Надлак (Нађлак) у Поморишју. Познато је, да је капетан Јован Штрба (Чорба) из тог насеља учествовао у устанку Пере Сегединца, 1734. године. У Надлаку су средином 18. века живели капетан Никола Штрба и корнет Теодор Штрба. Када је Поморишка војна крајина изгубила милитарски статус, они су, решили да се иселе у Русију. Капетан Никола Чорба (Штрба) и корнет, касније капетан Теодор Арсенијевић Чорба (Штрба) добили су пасоше за исељење у Русију 1751. године, тако да су постали једни од оснивача Нове Сербије. 203

У каснијим документима Теодор (односно, како га руски извори бележе, Фјодор Арсенијевич Чорба) наводи се са чином генерал - поручника. Исти чин је у Руској Империји имао и његов рођак Никола (Николај Иванович Чорба). Теодор је био носилац Ордена Светог Георгија III степена, а од 1784. године и предводник племства Јекатаринославске губерније. 204


Шевић





У Русији је живела племићка породица Шевић (Шевич), која је била српског порекла. Ова фамилија «датира с почетка 17. века» (у Русију је насељена 1752. године). Забележена је у VI делу родословне књиге Јекатеринославске губерније, а њен грб је презентован у II делу Општег грбовника Руске Империје. 205

У наведеном грбовнику презентовани су одређени нејасни и у једном делу нетачни подаци о даљем пореклу ове племићке породице. Наиме, с обзиром на чињеницу, да су Шевићи поседовали извесна документа издата од стране Млечана, они су највероватније живели на простору Млетачке Републике. 206

Према овим млетачким документима, Шевићи су пореклом из Херцеговине, из «провинције Пива». Они су, према тим наводима, поседовали имање «Цупати или Баронов». Године 1690, Радослав («Родослав») Шевић је са својим сином Ђорђем (Ђурком, Георгијем) и остатком породице прешао у Банат «у Угарској» (тачније, у Поморишку војну границу). Тамо су Шевићи били награђени за своју војну службу различитим почастима и чиновима. Ђорђе Шевић постао је арадски оберкапетан 1704. и «као такав» учествовао је у побуни Пере Сегединца, 1734. године. 207

Када се подаци из наведеног грбовника упореде са реалним стањем, може се закључити следеће: племићка породица Шевић свакако представља огранак православне српске породице Шевића из северне Далмације, области која је од краја 17. века била под влашћу Млетачке Републике. Породица Шевић, под донекле измењеном варијантом презимена – Шево, све до наших дана била је присутна у северној Далмацији. Њени чланови забележени су у Стрмици код Книна. Огранци ове породице расељавали су се по различитим областима. Стара крсна слава им је св. Лука. У северној Далмацији, као и по другим крајишким областима, живе њихови сродници по мушкој линији, који носе друга презимена, али исто славе св. Луку. Најбројнији су међу њима Опачићи, који су били заступљени у већем броју насеља северне Далмације. 208





Овај род заиста води најдаље порекло из Херцеговине, као што се наводи у Општем грбовнику Руске Империје. Њихова специфична крсна слава, Лучиндан, такође иде у прилог херцеговачком пореклу овог рода. Ова крсна слава је у динарским пределима специфична за род Никшића, који се вековима расељавао из области око истоименог града у Црногорској Херцеговини. Род Никшића се на том подручју може пратити још од средњевековног периода. 209

Наводно порекло Шевића из (племена) Пиве, које се помиње у грбовнику, могло је евентуално бити само једна етапа у сеобама предака Шевића. У Пиви данас нема Шевића, а није упамћено ни њихово раније присуство у том племену. 210 Имање, односно топоним «Цупати или Баронов», који су преци Шевића наводно поседовали док су живели «у Пиви», не постоји на том подручју. Међутим, у северној Далмацији, области из које су се Шевићи иселили у Банат, постоје два засеока са именом Цупаћи. Ови засеоци, који улазе у састав села Корлат и Раштевић, тако се називају по истоименој бројној породици (Цупаћ), која живи у њима. Цупаћи славе св. Николу и нису у сродству са Шевићима. Вреди поменути, да сродници Шевића, Опачићи и данас живе у појединим насељима у непосредном суседству Корлата и Раштевића, као што је Биљане Горње. 211

Унук наведеног Радослава Шевића, Јован (Иван Георгијевич) Шевић, био је у војној служби у Чанаду у Поморишју. Он је прешао је 1752. године из Хабсбуршке монархије, тачније из Поморишја (Баната), у Руску Империју. Био је тада на челу значајне сеобе Срба у Русију. Ова сеоба била је, као и претходна, Хорватова, првенствено условљена укидањем Поморишке и Потиске војне границе и губитком знатног дела привилегија тамошњих Срба - граничара. Српске породице досељене под Шевићем основале су Славјаносербију. Шевић је напредовао је у руској војној служби и на крају је добио чин генерал – мајора. 212





Чанадски капетан Живан Шевић се 1751. године јавља у списку српских официра из Поморишке војне границе, који су планирали да се тада иселе у Русију. 213

Међу руским племством постоји и друга породица Шевића (Шевича), која је наводно другачијег порекла. Она потиче од Јеремије Шевића, који је био заставник и пријатељ пољског краља Августа II. Јеремија је 1698. године добио село Дулиби од овог монарха. Ови Шевићи (Шевичи) помињу се у VI делу родословне књиге Харковске губерније. Иако нема поузданих података, није искључено, да је и ова фамилија била српског порекла. 214

Ове породице имале су више истакнутих чланова, међу којима су били: Иван Јегорович Шевич старији руски генерал - поручник из 18. века, Иван Јегорович Шевич млађи генерал лајтант и витез Ордена Светог Георија (рођен 1754 – погинуо 25. фебруара 1813), Михаил Николајевич Шевич генерал - лајтант и командир Царског Села (1805 - 1870), Иван Јегорович Шевич гувернер Каљушке и Литландијске губерније (различит од претходне двојице имењака, 1838 - 1912), Димитриј Јегорович Шевич руски дипломат (1839 - 1906) и Георгиј Иванович Шевич руски генерал (1871 – 1966. године). 215





Штерић





Штерићи наводно потичу од „богате венецијанске породице“, која има корене у „Илирији“, односно „у Далмацији“, према другом тврђењу. У Илирском грбовнику је наведено, да грб ове фамилије датира из „1010. године“. Наведени подаци су свакако неутемељени. Племићка породица Штерић (руски Штерич) несумњиво је српског порекла. Забележено је, да ова фамилија води порекло „из Мораве“ (слива реке Мораве) у Србији, где су њени преци имали знатне поседе. Презиме Штерић сведочи о још даљем цинцарском или грчком пореклу ове племићке породице. Готово без изузетка, презиме Штерић, формирано по цинцарском или грчком личном имену Штерија (Стерија), носили су посрбљени цинцарски и грчки родови. Фамилије са овим презименом најчешће нису у међусобном сродству. Димитрије Штерић преселио се 1711. године, са својим сином Христифором, на подручје тадашње Хабсбуршке монархије, у Петроварадин. 216

Син поменутог Христифора Штерића, Иван Христифорович Штерич прешао је 1750. године у Русију. Ступио је у војну службу под царицом Јекатарином II и учествовао је у Руско – турском рату. Добио је чин генерал – мајора. 217

Грб ове фамилије забележен је у VII тому општег грбовника, на листу 160. Поред ових Штерића, међу руским племићким породицама постоји још једна фамилија са овим презименом, која је касније стекла племство. 218





Штрба – видети опис породице Чорба.


ЗАКЉУЧАК



Досељавање српских породица у Русију одигравало се вековима. Извесан број ових досељеника припадао је племићком сталежу. Њихово насељавање у Руску Империју посебно је било интензивно средином 18. века (1751 – 1752. године), у време губитка војничког статуса Поморишке и Потиске границе, које су тада улазиле у састав Хабсбуршке монархије. У то време су на челу две најбројније групе српских емиграната у Русију стајали племићи Хорват и Шевић. Подручја која су они населили названа су Нова Сербија и Славјаносербија. Све досељене племићке и неплемићке породице биле су добро примљене у једноверној и једнородној Руској Империји под влашћу династије Романов. Због тога су готово сви досељени Срби ту и остали, а међу њима је био и знатан број оних, који су се високо успели на друштвеној лествици. Многи од њих су оставили изузетан траг, првенствено као војни официри, али и као делатници на пољима: дипломатије, администрације, културе, просвете и религије.






Аутор:
Александар Бачко
Носилац Медаље
Царског Ордена Св. Ане

Уредник:
Часни отац ђакон
Хаџи Ненад М. Јовановић
Витез Царског Ордена Св. Ане
III степена







ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА


1. Душан Ј. Поповић, Војводина у турско доба, Војводина I, Историјско друштво у Новом Саду, Нови Сад 1939, 206 - 207.

2. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том X А, Санкт Петербург 1893, 486.

3. Брокгауз, Ефрон 10А, 486; подаци са интернет презентације: www.russianfamily.ru/Z/Zinovev .

. 4. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XIIА, Санкт Петербург 1894 (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 12А), 596; Общий Гербовник дворянских родов Всероссийской Империи, на интернет презентацији: gerbovnik.ru (у даљем тексту: Общий Гербовник), том I, 49; подаци са интернет презентације: www.russianfamily.ru/Z/Zinovev .

5. Брокгауз, Ефрон 10А, 486.

6. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том I, Санкт Петербург 1890. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 1), 416.

7. Брокгауз, Ефрон 1, 416.

8. Мита Костић, Српска насеља у Русији, Нова Србија и Славеносрбија, С.К.А, Српски етнографски зборник 26, Насеља и порекло становништва 14, Београд 1923. (у даљем тексту: Костић), 7 – 8, 14; Душан Ј. Поповић, Војна граница, Војводина II, Нови Сад 1939. (у даљем тексту: Поповић, Војна граница), 332; И. И. Лещиловская, Сербы в России, Славянские народы Юго-Восточной Европы и Россия в XVIII в., Российская академия наук, Институт славяноведения, Москва 2003. (у даљем тексту: Лещиловская), 278; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том IV, Санкт Петербург 1891. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 4), 226; Общий Гербовник, том VII, 155.

9. Поповић, Војна граница, 332; Брокгауз, Ефрон 4, 226; Общий Гербовник, том VII, 155.

10. Брокгауз, Ефрон 4, 226; Общий Гербовник, том VII, 155.

11. Брокгауз, Ефрон 4, 226; Общий Гербовник, том VII, 155.

12. Лещиловская, 278 - 279; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том VI А, Санкт Петербург 1892. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 6А), 657.

13. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.

14. Лещиловская, 280; Брокгауз, Ефрон 6А, 657.

15. Лещиловская, 282; Брокгауз, Ефрон 6А, 657.

16. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.

17. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.

18. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.

19. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.

20. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.

21. Сава Накићеновић, Бока, С.К.А, Српски етнографски зборник 20, Насеља српских земаља 9, Београд 1913. (у даљем тексту: Накићеновић), 435 - 436; Брокгауз, Ефрон 6А, 939; Виктор Антон Дуишин, Душан Ј. Поповић, Племићке породице I, Војводина II, Нови Сад 1939. (у даљем тексту: Дуишин, Поповић), 139.

22. Накићеновић, 435 - 436; Брокгауз, Ефрон 6А, 939.

23. Накићеновић, 436.

24. Накићеновић, 436.

25. Брокгауз, Ефрон 6А, 939; Накићеновић, 436.

26. Накићеновић, 436.

27. Накићеновић, 435 – 436; Брокгауз, Ефрон 6А, 939.

28. Брокгауз, Ефрон 6А, 939; Накићеновић, 436.

29. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том VII, Санкт Петербург 1892. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 7), 442; Общий Гербовник, том X, 143.

30. Костић, 50, 54.

31. Дуишин, Поповић, 139.

32. Дуишин, Поповић, 139.

33. Общий Гербовник, том X, 143; Брокгауз, Ефрон 7, 442.

34. Костић, 130; Военный орден, 158, 230; Брокгауз, Ефрон 7, 442; Общий Гербовник, том X, 143.

34a. - Е. Иванов, Дж. Корнелли, Книга Коронелло, Исторические исследования, Мемуары, 2011, 114; Нина Ивановна Хитрова, Черногория в национально-освободительном движении на Балканах и русско - черногорские отношения в 50-70-х годах XIX века, 1979, 84; Вук Стефановић Караџић, Милош Обреновић књаз Сербији, Пешта 1828; Слободан Томовић, Енциклопедија Његош, 1999, 328; Виктор Новак, Вук и Хрвати, 1967, 76; Стојан Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, студија о постању и развићу врховне и средишње власти у Србији 1805 – 1811, 1907, 78; Славко Златојевић (Димитрије Петровић), Златијнство, (Златни) Праг 1851; Славко Гавриловић, Војводина и Србија у време првог устанка, Институт за изучавање историје Војводине, Монографије, књ.9, Нови Сад 1974, 68, 275.

35. Энциклопедический словарь генералов и адмиралов от Петра I до Николая II, том 1, Генералитет Российской империи, 2009. (у даљем тексту: Энциклопедический словарь генералов), 420; Валерий Федорченко, Свита российских императоров, 2005. (у даљем тексту: Федорченко), 511.

36. Костић, 115.

37. Энциклопедический словарь генералов, 420.

38. Энциклопедический словарь генералов, 420.

39. Энциклопедический словарь генералов, 420; Русско-японская война, осада и падение Порт-Артура, 2004. (у даљем тексту: Русско-японская война), 45; Иван Иванович Ростунов, История русско-японской войны 1904-1905 гг, Институт военной истории, 1977. (у даљем тексту: Ростунов), 201.

40. Федорченко, 511; Военный орден Святого Великомученика и Победоносца Георгия, Федеральное архивное агентство (Руссиа), Российский государственный военно – исторический архив, 2004. (у даљем тексту: Военный орден), 360; Русско-японская война, 45; Ростунов, 201.

41. Военный орден, 360.

42. Энциклопедический словарь генералов, 420.

43. Лещиловская, 285; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том X, Санкт Петербург 1893. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 10), 420.

44. Общий Гербовник, том V, 17; Брокгауз, Ефрон 10, 420.

45. Костић, 129, 131; Брокгауз, Ефрон 10, 420.

46. Костић, 129; Брокгауз, Ефрон 10, 420.

47. Брокгауз, Ефрон 10, 420.

48. Костић, 131; Федорченко, 482; Военный орден, 149; Общий Гербовник, том V, 17.

49. Брокгауз, Ефрон 10, 420.

50. Военный орден, 184 - 185.

51. Брокгауз, Ефрон 10, 420.

51а - Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XI, Санкт-Петербург 1893. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 11), 226; Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937. (у даљем тексту: Поповић, О Цинцарима), 254; Подаци са интернет презентације http://www.museum.ru/museum/1812/Persons/Slovar/sl_d25.html.

51б – Подаци са интернет презентације http://www.museum.ru/museum/1812/Persons/Slovar/sl_d25.html

51в – Поповић, О Цинцарима, 254; Поповић, Војна граница, 346.

51г – Душан Ј. Поповић, Срби у Банату до краја осамнаестог века, С.А.Н, Посебна издања, књ. CCXXXII, Етнографски институт, књ. 6, Београд 1955, 286; Подаци са интернет презентације http://www.museum.ru/museum/1812/Persons/Slovar/sl_ye03.html

51д – Подаци са интернет презентације http://www.museum.ru/museum/1812/Persons/Slovar/sl_ye03.html

52. Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV – XVI вијек), књ. I, Историјски институт С.Р. Црне Горе, Цетиње 1963. (у даљем тексту: Ковијанић 1), 80 - 90; Лещиловская, 278.

53. Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, С.К.А, Српски етнографски зборник 39, Насеља и порекло становништва 24, Београд 1926. (у даљем тексту: Ердељановић, Стара Црна Гора), 380; Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV – XVI вијек), књ. II, Историјски институт С.Р. Црне Горе, Подгорица (Титоград) 1963. (у даљем тексту: Ковијанић 2), 139; Ковијанић 1, 80 – 90; Накићеновић, 290.

54. Ердељановић, Стара Црна Гора, 379 - 381, 384, 411, 464; Ковијанић 1, 24, 80 - 90.

55. Ердељановић, Стара Црна Гора, 380; Ковијанић 1, 24, 89.

56. Ковијанић 1, 82; Ковијанић 2, 91.

57. Ковијанић 1, 83, 85 – 86; Ковијанић 2, 91.

58. Ердељановић, Стара Црна Гора, 380; Ковијанић 1, 90; Ковијанић 2, 91; Накићеновић, 533.

59. Ковијанић 1, 83 - 84, 87; Ковијанић 2, 40, 91.

60. Ковијанић 1, 85.

61. Ковијанић 1, 87, 90.

62. Ковијанић 1, 88 – 89; Ковијанић 2, 139.

63. Накићеновић, 533; Ковијанић 1, 80, 90.

64. Ковијанић 1, 80, 90.

65. Ердељановић, Стара Црна Гора, 380; Накићеновић, 533; Ковијанић 1, 80.

66. Ердељановић, Стара Црна Гора, 380; Ковијанић 2, 91; Лещиловская, 278; Ковијанић, 80; Накићеновић, 533; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XII А, Санкт-Петербург 1894. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 12А), 606.

67. Лещиловская, 285; Ефрон 12А, 684 - 685.

68. Костић, 50, 111; Лещиловская, 285.

69. Костић, 50, 111, 128 – 129, 132; Военный орден, 124; Лещиловская, 285.

70. Федорченко, 74; Костић, 111, 129, 132; Лещиловская, 290 - 291; Военный орден, 183; Брокгауз, Ефрон 12А, 684 - 685.

71. Ефрон 12А, 771 – 772; Накићеновић, 522.

72. Накићеновић, 522.

73. Накићеновић, 289, 522.

74. Военный орден, 193; Брокгауз, Ефрон 12А, 771 - 772.

75. Брокгауз, Ефрон 12А, 771 - 772.

76. Брокгауз, Ефрон 12А, 771 - 772.

77. Военный орден, 197.

78. Общий Гербовник, том XIII, 11; Брокгауз, Ефрон 12А, 771 - 772.

79. Александр Александрович Половцов, Руский биографический словарь, Яблоновскiй - ϴоминь, Санкт-Петербург 1913. (у даљем тексту: Половцов, Яблоновскiй - ϴоминь), 135; А. Воронов, Федор Иванович Янкович де Мириево, Санкт-Петербург 1858. (у даљем тексту: Воронов), 3; Лещиловская, 292; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XLI А, Санкт Петербург 1904. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 41А), 673 - 674; Общий Гербовник, том V, 136.

80. Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/37, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CLVIII, Етнографски институт, књ. 1, Београд 1950. (у даљем тексту: Поповић, Срем), 185, 238.

81. Дуишин, Поповић, 142; Половцов, Яблоновскiй - ϴоминь, 135; Воронов, 3; Общий Гербовник, том V, 136; Лещиловская, 292; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 - 674.

82. Лещиловская, 292; Воронов, 3 - 4; Половцов, Яблоновскiй - ϴоминь, 135; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 - 674; Общий Гербовник, том V, 136.

83. Дуишин, Поповић, 142; Половцов, Яблоновскiй - ϴоминь, 135; Воронов, 4; Общий Гербовник, том V, 136; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 - 674.

84. Владимир Миланков, Барон Федор Николић од Рудне, Темишварски зборник 3, Матица српска, Темишварски одбор, Нови Сад 2002, 95.

85. Воронов, 4; Половцов, Яблоновскiй - ϴоминь, 136 - 137; Лещиловская, 293; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 - 674; Общий Гербовник, том V, 136.

86. Половцов, Яблоновскiй - ϴоминь, 138; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 - 674; Общий Гербовник, том V, 136.

87. Общий Гербовник, том V, 136; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 – 674; Половцов, Яблоновскiй - ϴоминь, 138.

88. Воронов, 5; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 - 674; Общий Гербовник, том V, 136.

89. Общий Гербовник, том V, 136; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 - 674.

90. Воронов, 5; Половцов, Яблоновскiй - ϴоминь 139; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 - 674; Общий Гербовник, том V, 136.

91. Половцов, Яблоновскiй - ϴоминь, 134.

92. Половцов, Яблоновскiй - ϴоминь, 134 - 135.

93. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XV, Санкт Петербург 1895. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 15), 467 - 468.

94. Брокгауз, Ефрон 15, 467 - 468.

95. Биографија св. Јована Шангајског, интернет презентација Руске Православне Цркве – Московске Патријаршије, на адреси: http://www.patriarchia.ru/db/text/265606.html (у даљем тексту: РПЦ, Свети Јован Шангајски; Биографија св. Јована Шангајског, интернет презентација Православни календар, на адреси: http://days.pravoslavie.ru/Life/life6630.htm (у даљем тексту: Православни календар); Биографија св. Јована Шангајског, интернет презентација Института руске цивилизације, на адреси: http://www.rusinst.ru/articletext.asp?rzd=1&id=5847 (у даљем тексту: Институт).

96. РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт.

97. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XIII A, Санкт Петербург 1894. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 13A), 674; РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт.

98. Институт; РПЦ, Свети Јован Шангајски.

99. Православни календар; РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт.

100. РПЦ, Свети Јован Шангајски.

101. Институт; Православни календар; РПЦ, Свети Јован Шангајски.

102. Православни календар; РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт.

103. РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт; Православни календар.

104. Православни календар; РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт.

105. РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт; Православни календар.

106. Институт; Православни календар; РПЦ, Свети Јован Шангајски.

107. Витольд Владиславович Руммель, Владимир Владимирович Голубцов, Родословный сборник русских дворянских фамилий, том II (у даљем тексту: Руммель, Голубцов), 56; Лещиловская, 278; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XIX, Санкт Петербург 1896. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 19), 310 - 311; Общий Гербовник, том III, 109; Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Београд 2005. (у даљем тексту: Милићевић), 379, 505 - 506.

108. Милићевић, 379, 505 – 506, 541.

109. Руммель, Голубцов, 56.

110. Руммель, Голубцов, 56; Лещиловская, 278; Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; Общий Гербовник, том III, 109.

111. Общий Гербовник, том III, 109; Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311.

112. Руммель, Голубцов, 56; Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; Общий Гербовник, том III, 109.

113. Общий Гербовник, том III, 109; Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311.

114. Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; Общий Гербовник, том III, 109.

115. Военный орден, 247.

116. Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; Общий Гербовник, том III, 109.

117. Военный орден, 125; Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; Общий Гербовник, том III, 109.

118. Общий Гербовник, том III, 109; Военный орден, 147; Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311; Костић, 134.

119. Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; Общий Гербовник, том III, 109.

120. Руммель, Голубцов, 56 - 67.

121. Общий Гербовник, том III, 109; Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311.

122. Н. А. Попов, Акты Московского государства, том II, Разрядный приказ, Московский стол, 1635 - 1659 гг, Тип. Императорской академии наук, 1894. (у даљем тексту: Попов), 298; Браство, том 19, Друштво Светог Саве, Београд 1925, 170.

123. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXIII A, Санкт Петербург 1898. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 23 A), 754 - 755; Костић, 87, 114, 130, 132 – 133.

124. Костић, 87, 114, 130, 132 – 133; Брокгауз, Ефрон 23 A, 754 - 755.

125. Костић, 87, 114, 130, 132 – 133; Брокгауз, Ефрон 23 A, 754 - 755.

126. Драгомир Ацовић, Покушај реконструкције лозе грофова Подгоричана, Гласник Српског хералдичког друштва, година VIII, број 8, на интернет адреси: http://srpskoheraldickodrustvo.com/documents/genealogija/27-podgoricani.pdf (у даљем тексту: Ацовић); Петр Долгоруков, Россійская родословная книга, том 3, Санкт Петербург 1856. (у даљем тексту: Долгоруков), 223; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXIV, Санкт Петербург 1898. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 24), 70; Общий Гербовник, том VI, 130.

127. Ацовић; Ненад М. Јовановић, Грбови, заставе и химне у историји Србије, Београд – Цетиње 2010. (у даљем тексту: Јовановић), 37.

128. Ацовић; Костић, 129 - 131; Долгоруков, 223; Общий Гербовник, том VI, 130; Брокгауз, Ефрон 24, 70.

129. Общий Гербовник, том VI, 130; Ацовић.

130. Костић, 132; Долгоруков, 223; Ацовић; Общий Гербовник, том VI, 130; Брокгауз, Ефрон 24, 70.

131. Брокгауз, Ефрон 24, 70; Общий Гербовник, том VI, 130; Долгоруков, 223; Ацовић.

132. Список генераламь по старшинству, Санкт Петербург 1906. (у даљем тексту: Список генераламь), 1232; Биографија Јована Поповића Липовца, подаци са интернет презентације Русская армия в Первой мировой войне, на адреси: http://www.grwar.ru/persons/persons.html?id=2118 (у даљем тексту: Русская армия); Алексей Леонтьевич Нарочницкий, Россия и национально-освободительная борьба на Балканах 1875-1878, 1978. (у даљем тексту: Нарочницкий), 439; Освобождение Болгарии от турецкого ига, документы, том 1, Академии наук СССР, Москва 1961. (у даљем тексту: Освобождение Болгарии), 173, 692; Биографија Јована Поповића Липовца, подаци са интернет презентације Академик http://dic.academic.ru/dic.nsf/enc_biography/103179/Попович (у даљем тексту: Академик).

133. Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија (у Црној Гори), С.К.А, Српски етнографски зборник 15, Насеља српских земаља 7, Београд 1911. (у даљем тексту: Јовићевић, Ријечка Нахија), 650, 653, 779, 781.

134. Јовићевић, Ријечка Нахија, 652 - 653.

135. Јовићевић, Ријечка Нахија, 650, 653, 779, 781.

136. Јовићевић, Ријечка Нахија, 653.

137. Јовићевић, Ријечка Нахија, 653.

138. Јовићевић, Ријечка Нахија, 652.

139. Јовићевић, Ријечка Нахија, 652.

140. Јовићевић, Ријечка Нахија, 650 - 651.

141. Освобождение Болгарии 692.

142. Нарочницкий, 439; Русская армия; Академик; Освобождение Болгарии, 173, 692.

143. Русская армия; Освобождение Болгарии 692; Нарочницкий, 439.

144. Общий Гербовник, том XVII, 72; Академик; Русская армия.

145. Список генераламь; Академик; Русская армия.

146. Нарочницкий, 439; Русская армия.

147. Академик; Русская армия.

148. Список генераламь; Русская армия; Академик.

149. Академик; Русская армия.

150. Русская армия.

151. Академик; Русская армия.

152. Русская армия.

153. Иван Грезин, Алфавитный список русских, захоронений на кладбище Сен-Женевьев де Буа, Париж 1995. (у даљем тексту: Грезин), 307; Русская армия; Нарочницкий, 439; Освобождение Болгарии 692.

154. Нарочницкий, 439; Академик; Русская армия.

155. Военный орден, 365; Академик; Русская армия.

156. Список генераламь; Академик.

157. Йоле Станишич, Йован Дучич и русская культура, сербско-русские литературные связи конца XIX - начала XX века, 1991, 140; Русская армия; Академик; Нарочницкий, 439; Освобождение Болгарии 692.

158. Грезин, 307.

159. Подаци са интернет презентације rosgenea.ru .

160. Подаци са интернет презентације rosgenea.ru .

161. Грезин, 453.

162. Список генераламь; Грезин, 307.

163. Васа Стајић, Новосадске биографије, свеска четврта, П – Р, Грађа за историју Новог Сада, књига друга, Нови Сад 1939. (у даљем тексту: Стајић), 292 - 293; Дуишин, Поповић, 149.

164. Стајић, 292 - 293; Дуишин, Поповић, 149.

165. Стајић, 292 - 293; Дуишин, Поповић, 149.

166. Дуишин, Поповић, 149; Стајић, 293 - 295.

167. Стајић, 295 - 296; Дуишин, Поповић, 149; Костић, 131.

168. Попов, 342.

169. Костић, 16; Поповић, Војна граница, 347 - 349; Дуишин, Поповић, 152; Лещиловская, 290; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXXII А, Санкт Петербург 1901. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 32А), 770.

170. Дуишин, Поповић, 152; Брокгауз, Ефрон 32А, 770; Поповић, Војна граница, 347 - 349.

171. Костић, 14, 16; Поповић, Војна граница, 347 - 349; Лещиловская, 290.

172. Газета "Санктпетербургские ведомости" XVIII века, том 1 – 2, 1761 - 1765 гг, Библиотека Академии наук, 2001. (у даљем тексту: Газета), 551; Лещиловская, 290.

173. Лещиловская, 290; Поповић, Војна граница, 347 - 349.

174. Поповић, Војна граница, 347 - 349; Лещиловская, 290.

175. Костић, 128; Лещиловская, 290; Поповић, Војна граница, 347 - 349.

176. Костић, 132; Поповић, Војна граница, 347 - 349; Брокгауз, Ефрон 32А, 770; Лещиловская, 290.

177. Поповић, Војна граница, 347 – 349.

178. Дуишин, Поповић, 153; Лещиловская, 284 - 285; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXXVII А, Санкт Петербург 1903. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 37А), 559; Общий Гербовник, том VI, 150; Виктор Антон Дуишин, Племићке породице II, Војводина II, Нови Сад 1939, 162.

179. Костић, 19, 23, 39; Общий Гербовник, том VI, 150; Дуишин, Поповић, 153; Брокгауз, Ефрон 37А, 559.

180. Брокгауз, Ефрон 37А, 559; Общий Гербовник, том VI, 150; Костић, 131.

181. Костић, 43, 127 – 128, 131; Лещиловская, 284 - 285; Общий Гербовник, том VI, 150; Брокгауз, Ефрон 37А, 559.

182. Средоје Лалић, Сеоба Срба у Руско Царство половином 18. века, 2005. (у даљем тексту: Лалић), 311.

183. Брокгауз, Ефрон 37А, 559; Общий Гербовник, том VI, 150.

184. Николай Георгиевич Гарин - Михайловский, Детство Темы, Гимназисты, Собрание сочинений в пяти томах, том 1, 1957. (у даљем тексту: Гарин - Михайловский), 6, 508; Анатолий Васильевич Никульков, Н. Г. Гарин - Михайловский, 1989. (у даљем тексту: Никульков), 50; Подаци са интернет презентације http://www.ngonb.ru/userfiles/file/kraeved_res/g_mich.pdf .

185. Гарин - Михайловский, 6; Никульков, 50.

186. Костић, 49 – 50, 54, 130; Газета, 871; Лалић, 311.

187. Костић, 129 - 130; Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 3, Београд 2009. (у даљем тексту: Бачко, Из прошлости), 215 - 218.

188. Сава епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд – Подгорица, Крагујевац 1996. (у даљем тексту: Епископ Сава), 26; Федора Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Нови Сад 2003. (у даљем тексту: Бикар, Сентандреја), 34 – 35, 169, 184; Стефан Чакић, Велика сеоба 1689/90 и патријарх Арсеније III Црнојевић, треће исправљено и прерађено издање, Нови Сад 1990. (у даљем тексту: Чакић), 8 - 24; Szentendrei arcképcsarnok II, Elődeink, Szentendre 2006. (у даљем тексту: Сентандрејски портрети), 30 – 31; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

189. Дуишин, Поповић, 153 – 154; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига трећа, од Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861, Матица српска, Нови Сад 1990. (у даљем тексту: Д. Поповић, Војводина 3), 101 – 102; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

190. Дуишин, Поповић, 153 – 154; Д. Поповић, Војводина 3, 101 – 102; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

191. Костић, 130; Јован Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад 1992, 385; Дуишин, Поповић, 153 – 154; Д. Поповић, Војводина 3, 101 – 102; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

192. Дуишин, Поповић, 153 – 154; Д. Поповић, Војводина 3, 101 – 102; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

193. Костић, 130; Д. Поповић, Војводина 3, 101 – 102; Бачко, Из прошлости, 215 – 218; Дуишин, Поповић, 153 – 154.

194. Дуишин, Поповић, 153 – 154; Д. Поповић, Војводина 3, 101 – 102; Тихомир Николајевић, Генеологија Адама Црнојевића, Гласник Историјског друштва у Новом Саду 13, Нови Сад 1940. (у даљем тексту: Николајевић), 137 – 142; Славко Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, књига II, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, II одељење – споменици на туђим језицима, књ. XXX, Београд 1990, 705; Чакић, 14; Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/37, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CLVIII, Етнографски институт, књ. 1, Београд 1950. (у даљем тексту: Поповић, Срем), 232; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

195. Јован Вукмановић, Паштровићи, Цетиње 1960. (у даљем тексту: Вукмановић, Паштровићи), 85; Ердељановић, Стара Црна Гора, 218 – 219; Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, Прва књига, од покрштавања Срба до краја XVIII века, Б.И.Г.З, Историјско – мемоарска дела, Београд 1991. (у даљем тексту: Слијепчевић 1), 339; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

196. Ковијанић 1, 80 – 81; Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, С.А.Н, Посебна издања, књ. CLV, Одељење друштвених наука, Нова серија, књ. 3, Београд 1950, 359 – 362; Чакић, 8 – 9; Слијепчевић 1, 339; Епископ Сава, 26; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

197. Епископ Сава, 26; Ердељановић, Стара Црна Гора, 252 – 254; Ковијанић 1, 80 – 82; Чакић, 15; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

198. Ердељановић, Стара Црна Гора, 247 – 252, 309 – 325; Ковијанић 1, 151 - 156; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

199. Ковијанић 1, 128; Ердељановић, Стара Црна Гора, 221; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

200. Ердељановић, Стара Црна Гора, 252 – 254; Вукмановић, Паштровићи, 84 – 88; Накићеновић, 603; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

201. Вукмановић, Паштровићи, 81 - 83; Јован Вукмановић, Црмница, антропогеографска и етнолошка испитивања, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. DLXXXIII, Одељење друштвених наука, Одбор за филозофију и друштвену теорију, књ. 1, Београд 1988, 96; Ковијанић 1, 128 - 151; Ковијанић 2, 198 – 205; Јовићевић, Ријечка Нахија, 650 – 654, 781, 783; Јовановић, 36; Бачко, Из прошлости, 215 - 218.

202. Костић, 48 – 50, 53 – 54, 129; Александр Александрович Половцов, Руский биографический словарь, Чаадаев - Швитков, Санкт-Петербург 1905. (у даљем тексту: Половцов, Чаадаев - Швитков), 438 - 439; подаци са интернет презентације http://rodovoyegnezdo.narod.ru/Kherson/chorby.htm ; подаци са интернет презентације http://www.hrono.ru/libris/lib_g/gangeb05.html.

203. Костић, 48 – 50, 53 – 54, 129; Половцов, Чаадаев - Швитков, 438 - 439.

204. Половцов, Чаадаев - Швитков, 438 - 439; Костић, 48 – 50, 53 – 54, 129.

205. Лещиловская, 285; Костић, 107; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXXIX, Санкт Петербург 1903. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 39), 353; Общий Гербовник, том II, 132.

206. Общий Гербовник, том II, 132.

207. Костић, 107; Общий Гербовник, том II, 132.

208. Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Зборник за српску етнографију и историју књ. 2, Београд 2008. (у даљем тексту: Бачко, Породице Далматинских Срба), 335 – 339, 475; Общий Гербовник, том II, 132.

209. Общий Гербовник, том II, 132; Бачко, Породице Далматинских Срба, 335 – 339, 475.

210. Бачко, Породице Далматинских Срба, 335 – 339, 475; Светозар Томић, Пива и Пивљани, С.А.Н.У, Српски етнографски зборник 59, Насеља и порекло становништва 31, Београд 1949. (у даљем тексту: Томић), 530; Обрен Благојевић, Пива, С.А.Н.У, Посебна издања CDXLIII, Одељење друштвених наука 69, Београд 1971. (у даљем тексту: Благојевић), 745, 753; Общий Гербовник, том II, 132.

211. Томић, 506, 529; Благојевић, 772; Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 16, 740; Мирко Коренчић, Насеља и становништво С.Р. Хрватске 1857 – 1971, Дјела Ј.А.З.У, књ. 54, Загреб 1979, 106, 108; Бачко, Породице Далматинских Срба, 457 - 458; Общий Гербовник, том II, 132.

212. Костић, 19, 23, 43; Общий Гербовник, том II, 132.

213. Костић, 50.

214. Общий Гербовник, том II, 132; Брокгауз, Ефрон 39, 353.

215. Федорченко, 498; Военный орден, 158, 218; Брокгауз, Ефрон 39, 353; Общий Гербовник, том II, 132.

216. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXXIX А, Санкт Петербург 1903. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 39А), 903; Общий Гербовник, том VII, 160; Поповић, О Цинцарима, 31, 451 – 452, 477 – 478; Милан Босанац, Просвјетин именослов, Загреб 1984, 405; Костић, 132.

217. Костић, 129, 132; Общий Гербовник, том VII, 160.

218. Общий Гербовник, том VII, 160.








НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер