Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net

















Јанковић – Миријевски





Теодор Јованов(ић) Јанковић Миријевски (Фјодор Иванович Јанкович де Мириево) родио се 1741. године, у Сремској Каменици (близу данашњег Новог Сада), на простору тадашње Хабсбуршке монархије. Био је православни Србин. 79

Вреди поменути, да се у попису Сремске Каменице, који датира из 1736/37, дакле 4 – 5 година пре Теодоровог рођења, наводи само један домаћин са презименом Јанковић. У питању је био Остоја Јанковић. Он је вероватно био Теодоров сродник (деда или стриц). У попису Сремске Каменице из 1702. године не наводи се ни један домаћин са презименом Јанковић. 80

Јанковићев племићки предикат, Миријевски („де Мириево“, односно „од Миријева“) сведочи о даљем пореклу његове породице из Миријева. Не може се са сигурношћу потврдити забележенa традицијa, да су његови преци били „древна племићка породица“ и да су „владали селом Миријевом код Београда“, као ни то, да су се „заједно са многим знатним Србима 1459. године преселили у Угарску“, након турског освајања (по другом извору 1549). Вероватније је, да су се у Срем преселили знатно касније. Сматра се, да су од аустријског цара Леополда I Јанковићеви преци добили привилегије, зато што су се „прославили у бројним ратовима са Турцима“. 81

Теодор Јанковић се образовао на Бечком универзитету. По заврштеку студија, постао је секретар српског православног епископа у Темишвару, Викентија Јовановића Видака. Викентије је касније постао карловачки митрополит. 82

Године 1773, Јанковић је постао први учитељ и директор народних школа у Банату. На тој дужности је учествовао у реформи образовања. Наредне, 1774. године, Теодор Јанковић је добио од царице Марије Терезије аустријско племство и предикат Миријевски (де Мириево). 83

Теодор Јанковић Миријевски је 1781. године, заједно са бароном Јованом Николићем, купио пустару Рудна, лоцирану у делу Баната који данас припада Румунији. За Рудну, од које су направили истоимено село, издвојили су 52 028 форинти. 84

У Русију је Теодор Јанковић прешао 1782. године. Већ од 7. септембра исте године узео је, као експерт, учешће у уређењу народних школа у Руској Империји. Године 1783, 13. децембра, постао је директор народних школа Петербуршке губерније и начелник Учитељске школе у Санкт Петербургу. Ове дужност вршио је све до 17. маја 1785. године. 85





Царица Јекатарина II именовала је Јанковића за саветника колегије 1784. године. Исте године био је одликован Орденом Светог Владимира IV степена. Орден Светог Владимира III степена добио је 1786. године. Звање државног саветника стекао је током 1793. године. 86

Од царице је 1791. године Теодор Јанковић добио у посед једно село у Могиљевској губернији. Тада је био уврштен и у ред племства Руске Империје. За време владавине цара Павла I, Јанковић је добио титулу дејствујућег државног саветника. Том приликом му је била одређена и пензија у висини од 2000 рубаља. Године 1802. дарована му је и аренда једног поседа у губернији града Гродна. 87

Постао је члан Школске комисије (Централног школског одбора), приликом формирања Министарства образовања Русије, 1802. године. Оставио је службу током 1804. године. 88

Јанковић је био истакнути педагог и организатор система образовања у другој половини 18. и почетком 19. века, како у Хабсбуршкој монархији, тако и у Руској Империји. Био је члан Императорске Руске Академије, од њеног оснивања, 1783. године. Миријевски је био и аутор већег броја уџбеника. 89

Теодор (Фјодор) Јанковић – Миријевски преминуо је 22. маја 1814. године. Био је сахрањен на гробљу Светог Лазара, у Лаври Светог Александра Невског у Санкт - Петербургу. 90

Иван Фјодорович Јанкович де Мириево (Јован Теодоров(ић) Јанковић – Миријевски) свакако је био Фјодоров (Теодоров) син. Он је био истакнути коњички официр из времена Наполеонових ратова. Током војне каријере, дошао је до чина генерал – лајтанта. 91

Био је носилац већег броја руских императорских одликовања: Ордена Свете Ане I, II и III реда, Ордена Светог Владимира II и III реда, Ордена Светог Георгија IV реда, као и Ордена Светог Јована Јерусалимског. Иван је преминуо као млад човек, у месту Черкаси јужно од Кијева, 6. јуна 1811. године. 92


Јован Шангајски (св.) – видети опис породице Максимовић.


Књажевић





Књажевићи (Књажевичи) су руски племићки род српског порекла. Старија, српска варијанта њиховог презимена свакако је гласила Кнежевић. Максим Димитријевич Књажевич је дошао са простора Хабсбуршке монархије у Руску Империју. Ступио је у руску службу 1779. године. Књажевич је постао губернијски прокурор у Уфи. Имао је синове Александра и Димитрија. Умро је током 1813. године. 93


 



Породица Књажевић била је унета у Племићку родословну књигу Тавријске губерније Руске империје. Предак ове фамилије, како сведочи само њено презиме, био је кнез. Међутим, термин „кнез“ у српском језику разликује се по значењу од руског појма „књаз“. Међу Србима се термин „кнез“ у нововековном периоду односи или на сеоског старешину, или на обласног старешину који је могао имати звање: оборкнеза (оберкнеза), башкнеза или бератског кнеза. 94


 



Максимовић





Познати руски светитељ и архијереј Руске Православне Заграничне Цркве, св. Јован Шангајски, рођен је 4. (16) јуна 1896. године у селу Адамовка (Изјумски округ у Харковској губернији), као Михаил Борисович Максимович. 95

Његова породица била је српског порекла. Наиме, отац св. Јована Шангајског, Борис Иванович Максимович (1871 – 1954), потицао је по мушкој линији од српске породице Максимовић. Борис је био предводник племства Изјумског округа Харковске губерније. Мајка св. Јована Шангајског била је Глафира Михајловна. 96

Роду Бориса Ивановича Максимовича припадао је и митрополит Јован Тобољски (Максимович), познати архијереј и светитељ. Рођен је у Нежину 1651. године, а био је син „шљахтића“ (ситног племића). Завршио је Кијевску академију, где је касније радио као предавач. За епископа Черниговског посвећен је 1695. године, а потом и за архиепископа. Митрополит Тобослка и Сибира постао је 1711. године. Упокојио се 1715. године. Он је био канонизован за светитеља Руске Православне Цркве 1916. године. 97

Биографија св. Јована Шангајског добро је позната и на више места публикована, тако да ће на овом месту бити изнете само кратке црте из његовог живота. Завршио је Полтавски кадетски корпус 1914, а Правни факултет Харковског универзитета 1918. године. 98

Емигрирао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године. Године 1924. је постао чтец у руској цркви св. Тројице у Београду. У овом граду је 1925. године завршио Богословски факултет. 99

Замонашио се у манастиру Миљково код Свилајнца у Србији, током 1926. године. Био је вероучитељ у кикиндској гимназији до 1929. године, а касније предавач у битољској богословији Светог Јована Богослова. Јеромонах је постао 1929. године. 100





За епископа Шангаја и викара Кине и Пекинга св. Јован Шангајски био је постављен одлуком Архијерејског синода Руске Заграничне Православне Цркве. Хиротонисан је 28. маја 1934. године. 101

Био је произведен за архиепископа 1946. године. Заједно са својом паством, архиепископ Јован евакуисан је из Кине на филипинско острво Тубабао. Ту је био смештен у избегличком логору, заједно са 5000 Руса. 102

Године 1951, св. Јован Шангајски је постао архиепископ бриселски и западноевропски. Те године, тачније 21. јула, дошао је у Париз. У овом периоду се активно бавио мисионарском делатношћу. 103

У Сједињене Америчке Државе св. Јован Шангајски прешао је 1962. године. Архиепископ Западне Америке и Сан Франциска постао је 14. августа 1963. године. Ову дужност обављао је до свог упокојења. 104

Свети Јован Шангајски преминуо је у Сиетлу у Сједињеним Америчким Државама, 2. јула (19. јуна по старом календару) 1966. године. Овај светитељ и архијереј остао је, поред свега осталог, упамћен као мисионар, духовник, пророк и чудотворац. 105

Као светитељ канонизован је 2. јула 1994. у Руској Православној Заграничној Цркви, а у Руској Православној Цркви (Московској Патријаршији) 24. јуна 2008. године. Празнује се 19. јуна и 29. септембра по старом календару (2. јула и 12. октобра по новом). 106


Милорадовић - Храбреновић





Једна од најистакнутијих руских племићких породица српског порекла су Милорадовићи - Храбреновићи (Милорадовичи - Храбреновичи). Забележено је мишљење, да су Милорадовићи у сродству са племићком породицом Охмућевић. Међу прецима ове фамилије био је Милисав Милорадовић (Храбрен), који је је 1563. године основао православни манастир Житомислић у Херцеговини, недалеко од Мостара. У овом манастиру је био и сахрањен. Он је имао рођену браћу Радослава и Љубослава. Милисављева браћа су такође била ктитори православних цркава у Херцеговини, Радослав св. Николе у Тријебњу, а Љубослав св. Петра и Павла у Ошанићима. Миласвљев син Михаило подигао је цркву св. Луке у Клепцима код Габеле. 107

Под презименом Милорадовић данас нема никога од овог рода у Херцеговини, пошто су православни огранци ове фамилије прихватили новија презимена. Један огранак ове породице прешао је на ислам и примио презиме Опијач. Чланови те муслиманске породице данас живе у Црнићима (Дубраве код Стоца) и у Мостару. Упркос овој промени вере, Опијачи су наставили да помажу манастир Житомислић. Огранак ове породице прешао је из Црнића у Мостар најкасније у 17. веку, када се у том граду помиње Ибрахим Опијач „који се бавио писањем биографија“. 108





Сматра се, да су од овог рода били и Степан и Богдан Милорадовић (Милорадов). Они су дошли у Русију, тачније у Москву, у време цара Алексеја Михаиловича Романова (владао 1645 – 1676. године). У једној царској повељи од 21. јула 1666. године, они се помињу као „кнежеви Милорадов“. Ова титула свакако се односи на кнештво које су имали у својој постојбини (могли су бити оборкнежеви (оберкнежеви, башкнежеви, односно бератски кнежеви), или сеоски кнежеви). 109

Руски племићи Милорадовичи потичу од два брата, Михаила и Гаврила Милорадовића - Храбреновића, која су се касније, у првој половини 18. века доселила у Русију. Ова брћа била су родом из Херцеговине. Михаило и Гаврило били су православни Срби, синови Илије Милорадовића Храбрена, а унуци „Родиона“ Милорадовића Храбрена. „Родион“ је, поред Илије, имао синове Михаила и Данила. Михаило је имао сина Гаврила, који је живео и умро у Херцеговини. 110





Поменути Михаило (Михаил Илич Милорадович) био је почетком 18. века агент руског цара Петра Великог у Херцеговини. Ова област се тада налазила под турском влашћу. 111

Касније, 1711. године, Михаило је прешао у Русију. После две године (1713) су за Михаилом дошла и његова рођена браћа, Гаврило и Александар. Од Александра није остало потомака по мушкој линији. Цар Петар Велики поставио је 1715. године Михаила Милорадовича за пуковника у Гадјачу. 112

После његове смрти, 1726. године, гадјачки пуковник постао је његов брат, Гаврило Милорадович. Поводом притужби, био је разрешен ове дужности током 1729. године. 113





Гаврило је имао сина Антона Гавриловича Милорадовича (око 1708 - 1780), чији су синови били Николај (око 1746 - 1815) и Иван Милорадович (рођен је око 1761. године). Обојица су оставила потомство по мушкој линији. 114

Пуковник Андреј Николајевич Милорадович био је један од витезова руског војног Ордена Светог Георгија. 115

Унук Михаила Милорадовића, Пјотр Степанович Милорадович живео је 1723 – 1799. године. Прво је био високи службеник на двору (хоф - фирер), а потом и черниговски пуковник. Оженио се са праунуком познатог Павла Полуботка. 116





Његов млађи брат, Андреј Степанович Милорадович живео је у периоду 1726 – 1796. године. Прво је био у војној служби. Постао је витез Ордена Светог Георгија 10. јула 1775. године, за заслуге у рату са Турцима. Нешто касније, током 1779. године, постао је губернатор Мале Русије. Начинио је опис те губерније. Године 1783. Андреј је постао генерал – поручник, односно губернатор Черниговског намесништва. Био је ожењен са Маријом, ћерком бригадира Андреја Андрејевића Горленка, са којом је имао сина Михаила. 117

Михаил Андрејевич Милорадович, син поменутог Андреја Степановича Милорадовича, постао је витез Ордена Светог Георгија 12. јануара 1806. године, за храброст испољену у борби са Французима. По указу цара Александра I од 1. маја 1813. године, добио је грофовску титулу. Године 1871, исту титулу је од руског цара добио и генерал – мајор Григориј Александрович Милорадович (1834 - 1905), тада најстарији члан те породице. Он је био син Александра Григорјевича Милорадовича (1793 - 1868), унук Григорија Петровича Милорадовича (1765 - 1828), а праунук Петра (Пјотра) Степановича Милорадовича. Грофовску титулу је, иначе, добијао најстарији члан фамилије Милорадович. 118





Помеунути гроф Григориј Александрович Милорадович имао је сина Александра Григоријевича Милорадовича (млађег), који је био рођен 1886, а умро је 1953. године. Александар је такође носио грофовску титулу. 119

Милорадовичи су се развили у веома бројан племићки и грофовски род у Русији. Због тога су на овом месту поменути само неки од чланова ове врло разгранате фамилије. 120

Грб племићке фамилије Милорадович - Храбренович презентован је у III делу Општег грбовника Руске империје, на листу 109. Грб грофова Милорадовича приказан је у XII делу Општег грбовника, на страни 30. 121





Миријевски – видети: Јанковић – Миријевски.


Михајловски – видети опис породице Цветиновић.


Наранџић, Неранџић – видети и опис породице Зорић.


Николајев





У првом веку владавине династије Романов, средином 17. столећа, наилазимо на један битан пример досељавања истакнутих Срба, припадника високог свештенства. У документу писаном у Москви 10. октобра 1652. (7161) године, наводи се, да су у овај град дошли „митрополит српске земље“ Михаило и његов рођени брат Венјамин, односно Вељамин Николајев („Сербскiя земли митрополича Михаилова брата родного Вельямина Николаева“). Они су дошли 21. новембра претходне, 1651. ((7)160) године и одлучили су, да се у Москви трајно настане. Били су веома лепо примљени од стране руског цара Алексеја Михаиловича Романова. Венјамин Николајев био је 10. октобра 1652. године уписан у списак московских племића и велепоседника, а дат је и налог за његово уписивање у „Бојарску књигу“. 122


Петровић – видети: Подгоричанин.


Пишчевић





Руска племићка фамилија српског порекла. Родоначелник ове породице био је Симеон Степанов(ић) Пишчевић (Семјон Степанович Пишчевич), који је првобитно био поручник граничарског славонског хусарског пука, у оквиру тадашње Хабсбуршке монархије. Архимандрит Герасим Зелић, који је лично упознао Пишчевића, забележио је у својој аутобиографији мишљење, да су Пишчевићи (даљим) пореклом из племена Паштровићи. 123

Симеон Пишчевић је напустио аустријску војску и након великих проблема успео да стигне у Руску Империју 1754. године. Активно је учествовао у оснивању српских насеља у Славјаносербији и Новој Сербији. Такође је помагао при реорганизацији руске коњице. Учествовао је у војном походу против пољских конфедерата, као и у Првом руско – турском рату, за време царице Јекатарине II. 124





У војној служби, Симеон Пишчевић је дошао до чина генерал – мајора. Писао је мемоаре, у периоду 1731 – 1785. године. Они су веома важан извор за познавање српских насеља у Русији. Његов син, Александар Пишчевић, наставио је писање ових мемоара, али се они у том делу тичу деловања руске армије на Кавказу. 125


Подгоричанин





Подгоричани, односно Подгоричани – Петровићи, представљају грофовску фамилију Руске Империје, која је била српског порекла. Топономастичко презиме ове фамилије сведочи о њеном даљем пореклу из Подгорице (у Зетској долини, данашња Црна Гора). Према Општем грбовнику Руске Империје, њихово порекло је из области „Цета“, односно „Цента“, која је била „под влашћу кнежева Чарнојевића“. Овде се свакако ради о исквареном називу предела Зета. Према овом грбовнику, Подгоричани су били грофови „Кастел - Монијски“, док су живели у тој области. Забележено је и мишљење, да су пореклом из „Далмације“. 126

Између осталог, значајна је и хералдичка заоставштина грофова Подгоричана. Они су, наиме, у Русији регистровали грб грба Ђорђа Бранковића од Подгорице као свој сопстевни грб. Вреди поменути, да је гроф Бранковић наводио своје порекло од Божидара Вуковића. 127

Иван Михајлович Подгоричанин (Подгоричани) био је око 1745. године у војсци Хабсбуршке монархије, као и његов рођак по мушкој линији, Георгиј Петров(ич) Подгоричанин. Они су прешли у руску армију 1757. године. Истакли су се у борбама за време Седмогодишњег рата (1754 – 1763. године). Иван је постао бригадир Молдавског хусарског пука. У посед је добио села Порхомовка и Гити, са укупно 127 кућа. Током 1769. (или 1766) године Иван је постао генерал – поручник Руске царске армије и био је награђен знатним земљишним поседима. Године 1769. добио је и потврду Млетачке републике да потиче од старог грофовског рода, што је резултирало одобрењем коришћења његове грофовске титуле у Русији. Преминуо је 1779. године. 128





Вероватно се у исто време када су Иван и Георгије Подгоричани прешли у Русију, у ову земљу доселио и трећи члан овог рода, који се такође звао Иван Подгоричанин. О њему се очувало најмање података. Помиње се заједно са генералом Иваном Подгоричанином и Георгијем Подгоричанином у Општем грбовнику Руске Империје. Вероватно је био Георгијев рођени брат, који је умро пре њега. 129

Поменути Иванов рођак по мушкој линији, генерал – мајор Георгиј Петрович Подгоричанин (Подгоричани) био је рођен око 1730. године. Он је био последњи потомак породице Подгоричанин по мушкој линији. Добио је дозволу, да породично име и титулу преда свом рођаку по женској линији, можда брату од тетке, Јегору Филиповичу Петровичу, потомку „старог грофовског рода Петровича“. Георгиј Петрович Подгоричанин умро је 1795. године. 130

Ова руска грофовска породица наводи се у V родословној књизи Херсонске губерније. Грб Подгоричана приказан је у VI књизи општег грбовника племићких родова Руске Империје, на листу број 130. 131





Поповић – Липовац





Јован Георгијев(ић) (Иван Јурјевич) Поповић – Липовац родио се 14. јуна 1856. године у племену Грађани у Ријечкој Нахији (Стара Црна Гора). Преминуо је 17. августа 1919. године у Паризу. 132

Јованова шира породица, Поповићи, бројала је око 1900. године 33 домаћинства у области Ријечка Нахија, од којих је њих 30 било лоцирано у племену Грађани, а 3 куће ове фамилије су биле у селу Дујева, које је улазило у састав племена Цеклин. Поповићи су сачињавали огранак братства Липоваца у племену Грађани. 133

Породица Поповић представља ону „грану“ рода Липоваца, од које су бивали „непрестано попови грађански“. По томе што води порекло од свештеника, ова породица је добила презиме Поповић. Један од старијих предака ове породице био је поп Никола, који је имао два сина, попа Вука и кнеза Шћепца. Наведени свештеник Вуко имао је шест синова. Од њих су се развили данашњи Поповићи, док су се од Вуковог брата, племенског кнеза Шћепца, формирали Кнежевићи у племену Грађани. 134

Липовци су, почетком 20. века, бројали укупно 75 домаћинстава у племену Грађани. Делили су се на огранке (породице) са презименима: Поповић, Кнежевић, Петровић, Вуковић и Милановић. Све ове породице славе исту крсну славу, „Ивањдан“ (Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља, 6. октобра по новом, односно 23. септембра по старом календару). 135

Липовцима је по мушкој линији сродна и фамилија Копилићевић, која живи у Скадру, у северној Албанији. Данас је ова породица исламске вероисповести. Њени преци су веома давно пребегли из Грађана у Скадар. 136

Исељени огранци рода Липоваца живели су пре Првог светског рата и у другим областима и насељима. Поповића је, поред Русије и Дујева у Цеклину, било и у: Подгорици (1 домаћинство), Цетињу (1 кућа) и Србији (2 дома). Исељени Кнежевићи су у то време живели у: Дујеви (1 домаћинство), селу Врањини лоцираном на истоименом острву на Скадарском језеру (2 дома), Улцињу (2 куће) и Спужу (1 домаћинство). Вуковића – Липоваца било је исељених у Мркојевићима, а Петровића – Липоваца у Врањини (2 куће). 137

Старо презиме овог рода, Липовац, свакако је топономастичко. Оно је, по свему судећи, формирано по даљем пореклу овог рода из извесног места или са потеса који је носио име Липа, Липово или слично. 138

Липовци су веома стар род у Ријечкој Нахији. Они потичу од Илије Љешевића, који је био племенски кнез (старешина) у Грађанима. Илија се помиње у једном писму Ђурђа Црнојевића, које датира из новембра 1494. године. 139





Сматра се, да је Илија Љешевић био унук Љеша, претка који се први доселио у Грађане. Према предању, Љеш је првобитно живео у месту Мало Трново у Црмничкој Нахији (Стара Црна Гора). Одатле је прешао у Сељане (данас пусто селиште у Доњим Селима у племену Љуботињ), а потом у Гађи (село у племену Грађани), да би се на крају настанио на месту које је раније пусто, у данашњем селу Грађани, у истоименом племену. Тај потес је некада био у атару насеља Шишовићи. Мало је вероватно предање, да је Љеш био син досељеника из Призрена. 140

Јован Поповић - Липовац био је син православног свештеника из племена Грађани, Ђорђа Поповића. Основну школу завршио је у Котору, а гимназију у Београду. Поред српског језика, добро је владао: немачким, француским, енглеским, италијанским и руским. 141

Године 1872, Јован је дошао у Русију на даље школовање. Уписао се на Московски универзитет. Због свог учешћа у Херцеговачког устанку напустио је факултет 1875. године. Након тога, током 1876 – 1877. године, Поповић је учествовао у Српско – турском рату. Узео је учешћа и у Боју на Вучијем Долу, 18. јула 1876. године. 142

У Русију се вратио 1877. године. Током исте године, 4. јула, приступио је руској војсци, батаљону лоцираном у Санкт Петербургу. Потом је пребачен на Кавказ, а у августу 1877. године у Јеревански 13. гренадирски пук. Учествовао је у Руско – турском рату 1877 – 1878. године. Одликован је у неколико наврата током тог рата. 143

За заслуге током Руско – турског рата, храброст и ревност у служби, а нарочито за итакнуту улогу при освајању града Ерзурума, император Александар II доделио му је наследно племство. Тада је Јован Поповић – Липовац био уврштен у ред племића Тавријске губерније. Његов племићки грб унет је у Општи грбовник Руске Империје (том XVII, страна 72). 144

Потпоручник руске војске Поповић је постао 30. августа 1878. године. Учествовао је у походу генерала Ломакина на подручју данашњег Туркменистана, где се такође истакао. 145

Током 1880. године уписао је Николајевску инжењерску школу у Санкт Петербургу, коју је напустио 1882. године, због приступања устаницима против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. 146

Касније се вратио у Црну Гору, где је обављао дужност војног инструктора. Постао је лични ађутант кнеза, каснијег краља Николе Петровића Његоша. Јован Поповић је стекао чин бригадног генерала црногорске војске. 147





У Русију је поново отишао 1893. године. Живео је на свом имању у Бердјанском округу Тавријске губерније. Царским указом од 6. децембра 1900. године, враћен је у руску војну службу у чину пуковника гарде. 148

У Начелништву Главног штаба Јован је био у периоду 6. јануара 1903 - 24. фебруара 1904. године. Узео је учешће у Руско – јапанском рату 1904 – 1905. године. Током Првог балканског рата (1912 – 1913. године) учествовао је у опсади Скадра. 149

Током Првог светског рата, Јован Поповић – Липовац био је командир Друге бригаде Девете пешадијске дивизије, потом бригадни командир Шездесете пешадијске дивизије, да би крајем 1914. године био враћен на претходну функцију. 150

У чину генерал – мајора био је постављен за командира Друге бригаде Четрдесет осме пешадијске дивизије, 10. априла 1915. године. Тешко је рањен у боју код Дукљанског превоја на територији данашње Словачке, 23. априла 1915. године. Због тога је добио чин генерал лајтанта и пребачен је у резервни састав војске, при штабу у Минску. 151

После Октобарске револуције, Поповић је остао веран руској царској породици и монархији. Био је припадник Белог покрета. Активно је учестовао у Бердјанском устанку против бољшевичке власти, током априла 1918. године. 152

У мају 1919. године, генерал Јован Поповић Липовац емигрирао је из Русије у Француску. Преминуо је у војној болници у Паризу, 17. августа 1919. године. Сахрањен је уз највише војне почасти. 153

Генерал Поповић је био учесник шест ратова и неколико устанака. Истакао се као се као изузетан официр, храбри ратник, као и борац за слободу „словенских народа Балканског полуострва“. 154

Носилац је већег броја руских одликовања: Ордена св. Ђорђа IV степена, Ордена св. Владимира II, III, и IV степена, Ордена св. Ане I и II степена, Ордена св. Станислава I степена, Георгијевског крста I и IV степена, Медаље „Спомен на 300 година царствовања дома Романових“, као и Златног Георгијевског оружја „За храброст“. Био је носилац укупно 33 ордена и медаље. 155

Био је и носилац већег броја српских и црногорских одликовања, међу којима и Златне медаље за храброст „Милош Обилић“. Јован Поповић – Липовац добио је турска одликовања: Орден реда Османије II степена, као и Орден Меџидије II и III степена. 156

Поред осталог, генерал Јован Поповић – Липовац остао је упамћен и као талентовани песник, самоуки етнограф, преводилац, глумац и драматург. Иза себе је оставио више књижевних дела. 157

Јованова супруга била је Јована (Ана) Степановна Поповић Липовац, рођена Радонић, која је живела 1873 – 1954. године. Сахрањена је у Паризу. Јован и Јована имали су више деце. 158

Један од њихових синова, Владислав Иванович Попович – Липовац (1896 – 25. јуни 1934) био је такође официр. Након емигрирања из Русије, прешао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је у Марибору. 159

Други син генерала Јована, Георгиј Иванович Попович – Липовац рођен је 6. септембра 1897. године. Био је поручник Деветог хусарског кијевског пука. Умро је 15. новембра 1941. године и сахрањен је у Риму. 160

Ћерка генерала Јована Поповића била је Јелена Ивановна, рођена Де Липовац (25. мај 1895 – 16. мај 1957). Она је постала супруга руског дипломате у Француској, кнеза Сергеја Александровича Јурјевича. Она је од 1911. године живела у Француској. Сахрањена је на руском гробљу у Паризу. 161

Према званичним подацима руске армије из 1906. године, генерал Иван Јурјевич Попович - Липовац (Јован Поповић - Липовац) имао је четворо деце. Његово четврто дете можда је била Вера Попович – Липовац, која је 1977. године била сахрањена на руском гробљу у Паризу. 162





Прерадовић – видети: Депрерадовић.


Рагузински – видети опис фамилије Владиславић – Рагузински.


Рубешић





Лазар Рубешић је прво био нотар Поморишке војне границе у Араду (1731. године). У каријери му је у знатној мери значило познавање латинског језика. Био је један од српских депутираца у Бечу, Коморски ишпан (надзорник имања) постао је 1736. године. Исте године венчао се са Јованком званом Сосаном, ћерком Недељка Димитријевића. 163

Постао је провизор Футошког добра у Бачкој, 1742. године. Исте године је, на основу грбовнице, у Бачкој жупанији је проглашено племство Лазара Рубешића. До те године Лазар се потписивао као Грубић, а од тада Рубешић. Сматра се, да се његов отац звао Груба Рубешић и да је због тога дошло до ове недоследности у презивању. 164

Сенатор Новог Сада постао је 1748. године, док је наредне године био посланик на сабору у Сремским Карловцима. На овом сабору био је изабран за једног од тројице «пленипотенцијара» (пуномоћника) свештенства и народа, који су били задужени за надзор управљања народном имовином. 165

Лазар Рубешић је 1757. године био изабран за капетана градске полиције у Новом Саду. Постоје мишљења, да је био оптужен, да у Бечу «ради на емиграцији Срба у Русију». Због тога, као и због других «смутњи», комора је Лазара 23. фебруара 1758. године сменила са дужности капетана градске полиције и издала налог за његово хапшење. 166

Решењем од 20. новембра 1758. године комора је остала при својој претходној одлуци, иако је Рубешић безуспешно ишао у Беч, да се жали самој царици Марији Терезији. Тада је Лазар Рубешић пребегао у Руску Империју. Тамо је ступио у војну службу и добио чин капетана. Није познато, да ли му је тамо признато племство, које је имао у Хабсбуршкој монархији. У Новом Саду му је остало четворо деце: трговац Пантелејмон (рођен око 1744), Тимотеј (рођен око 1749), Гавра (рођен око 1754) и Сосана – Софија (рођена око 1757. године). Лазару није одобрено «да своју породицу изведе у Русију, иако је руски посланик кнез Галицин то више пута молио». У Русији је Рубешић, по свему судећи и умро, пре 1768. године. 167


Свети Јован Шангајски – видети: Максимовић.


Сербинин





Иван Сербинин, пристав, помиње се у документу писаном у Москви 1653. ((7)162) године. Он је тада добио задатак, да ухвати извесне војнике, који су починили одређене преступе. Вероватно је он био припадник ситног племства. Специфично и ретко презиме овог Московљанина упућује на његово српско порекло. 168


Текелија





Текелије су такође руска племићка породица српског порекла. Првобитно су носили презиме Поповић – Текелија. Петар Текелија, руски генерал, потицао из српског племићког рода у служби Хабсбуршке монархије. Племство је стекао Јован Текелија, Петров деда, 16. марта 1706. године. Јован је у посед добио пустаре Визеш и Кевермеш. Имао је четири сина: Ранка, Јована, Михаила (Мишка) и Саву. Забележено је предање, да су Текелије «пореклом из Србије, где су притјажавали Текију и окружна места». Вероватније је, међутим, да ова фамилија води порекло из места Текел или Тукуља (Tököl) на Чепељском острву на Дунаву, јужно од Будимпеште, по чему је могло бити формирано њено презиме. 169

Петар Аврамов Текелија (Пјотр Абрамович Текели), или Поповић - Текелија, рођен је у Араду у Поморишју, односно у Банату (на простору данашње Румуније) око 1720. године. Погрешно је мишљење, да је он био рођен «у Србији». Његов отац је био Ранко Текелија, тако да није у потпуности јасан Петров патроним «Абрамович». Мајка му је била Алка, ћерка Мојсија Рашковића. Поред Петра, Ранко Текелија је имао синове: Јована, Димитрија, Павла и Лазара. Син Јована Ранковог био је чувени добротвор Сава Текелија. Војну каријеру Петар је започео у Хабсбуршкој монархији, у Рату за аустријско наследство. 170

Петар Текелија се преселио у Руску Империју 1747. или 1748. године, где је добио чин поручника, а потом и капетана. Своје учешће у Седмогодишњем рату (1756 – 1763. године) започео је у својству «секунд – мајора» (другог мајора). Био је рањен 19. (30) августа 1757. године, приликом битке код Грос Јегерсдорфа. 171





Чин потпуковника Текелија је добио 1758. године, због својих заслуга приликом опсаде тврђаве Костшин на Одри. Учествовао је у више битака током Седмогодишњег рата. Након завршетка тог војног конфликта, био је унапређен у чин пуковника. Године 1761, Текелија се помиње са тим чином, као старешина Српског хусарског пука. 172

За своје успехе у сукобу са Пољацима 1764 – 1768. године, добио је похвале од руског војног колегијума, као и чин бригадира. У Руско – турском рату (1768 – 1774. године), Петар Текелија такође је имао видну улогу. Тада је добио чин генерал – мајора и Ордена Свете Ане I степена. 173

Године 1774, 17. (28) марта, Текелија је био унапређен у чин генерал – лајтанта (генерал - поручника). Том приликом је био одликован руским војним Орденом Светог Георгија III степена. 174





Када су се запорошки козаци побунили, почетком 1775. године, Петар Текелија је успео да их приволи на предају без испаљеног метка. Испред њиховог главног утврђења, Запорошке Сечи, поставио је артиљерију. Позвао је код себе козачке старешине и прочитао им наредбу о уништењу њихове тврђаве. Тада је део њих положио оружје, док су остали пребегли Турцима. За овај успех, Текелија је био награђен високим одликовањем, Орденом Светог Александра Невског. Добио је и посед са 500 кметова у Витебској губернији. Постављен је за главнокомандујућег армије од 18000 војника, која је имала задатак да чува источну обалу Црног мора. 175

Током 1786. године Петар Текелија је стекао чин «генерал - аншефа» (фелдмаршала). Наредне године је био постављен за старешину Нижегородског драгонског пука. Године 1787. имао је под својом командом 84000 војника, као и флоте на Црном и Каспијском мору. Војну каријеру је завршио након повреде коју је задобио 1788. године. Преминуо је 1793. године у Александровску, у Херсонској губернији (према другој информацији, у Миргороду). Петар Текелија је сахрањен у миргородској цркви. Није се никада женио. Руски огранак рода Текелија нестао је по мушкој линији 1810. године, када су ово презиме наследили племићи Куракини. 176

Поред тога што је био запамћен као изузетан официр, Петар Текелија је запамћен и као српски патриота. Често се дружио са Србима и помагао је своје сународнике, кад год је могао. Измолио је од царице Јекатарине II слободу из заточеништва за свог пријатеља Самуила Хорвата. Оставио је знатно завештање српским црквама и манастирима: српској цркви у Араду 2000 рубаља и велико јеванђеље оковано позлаћеним сребром, другој арадској цркви 500 рубаља, манастиру Ходош 1000 рубаља и манастиру Бездин 500 рубаља. 177





Хорват





Руска племићка фамилија Хорват је српског православног порекла. Племство и грб добили су још 1689. године од цара Леополда I, док су им преци живели на простору Хабсбуршке монархије. Том приликом су племићи постали чланови ове фамилије: Анастасије, Јован (Иван), Марко и Никола (Николај) Хорват. Ова фамилија није ни у каквом сродству са римокатоличким племићима Хорватима (мађарске, буњевачке и хрватске националности), који су такође живели на простору Хабсбуршке монархије. Презиме ове руске племићке породице српског порекла показује, да су њени преци даљим пореклом били Срби са простора Хрватске. Забележено је и мишљење, да су били «порода греческог» (можда се мисли на њихову «грчку» – православну веру). 178





Син Марка Хорвата, «војвода великоварадски» Самуил (Шаму) Хорват, био је награђен 1726. године имањем, «за верност и заслуге» од цара Карла VI. Тада је добио село Куртић и две пустаре. Он је 1751. године продао ово имање и прешао у Русију, заједно са својим сином, пешадијским пуковником Јованом (Иваном) Хорватом. Они су били на челу једне значајне сеобе Срба у Руску Империју. Та сеоба била је, попут наредне (предвођене Шевићем), у првом реду узрокована укидањем Поморишке и Потиске војне границе и губитком знатног дела привилегија тамошњих граничара Срба. Хорвати су постали официри у Далматинском хусарском пуку руске војске. 179





Чланови ове племићке породице наводе се у VI делу Родословне књиге Харковске, Херсонске и Курске губерније. Њихов грб је презентован у VI делу Општег грбовника Руске Империје, на листу 150. 180 Јован (Иван) Хорват от Куртич (Одкуртич, De Kurtics) био је рођен у Петроварадину. Касније је био у војној служби у шанцу Печка у Поморишју. По преласку у Русију, Јован је био генерал – лајтант и оснивач војничких насеља у новоросијском крају. Као што је поменуто, био је један од главних организатора сеобе Срба у Русију средином 18. века. Године 1751. довео је у Руску Империју 218 Срба са подручја Хабсбуршке монархије, а следећег пролећа је довео још насељеника. Ове српске породице биле су насељене на подручје, које је 1752. године названо Нова Србија. Хорват је био постављен за команданта хусарских јединица Нове Србије. Године 1762, због оптужби за злоупотребе положаја, Јован Хорват је био лишен чинова и премештен у Вологду. Умро је у том граду, 1780. године. 181





Подпуковник руске армије, Михаил Хорват, помиње се средином 18. века. Он је био један од старешина Српског пандурског пука, са седиштем у граду Крилову. 182





Димитриј Леонидович Хорват рођен је 1858. године. По образовању је био грађевински инжењер. Руководио је различитим секцијама железнице Руске Империје. Имао је чин генерал – лајтанта. Овај члан породице Хорват био је један од предводника Белог покрета (монархиста) на Далеком Истоку, у Руском грађанском рату. Умро је 1937. године. 183





Храбреновић – видети опис фамилије Милорадовић – Храбреновић.


Цветиновић





Мајка Николаја Георгијевича Михајловског (псеудоним Гарин), Глафира Николајевна, била је родом од племићке породице Цветиновић (или, како је негде погрешно бележено - „Цветуновић“). Фамилија Цветиновић је, по свему судећи, била српског порекла. Отац Николаја Георгијевича Михајловског, Георгиј Антонович Михајловски, био је припадник племићког рода из Херсонске губерније. 184

Николај Георгијевић Михајловски био је рођен у Санкт Петербургу, 20. 8/20. фебруара 1852. године. Преминуо је у свом родном граду, 27. новембра (10. децембра) 1906. године. Био је истакнути руски писац и инжењер, а од 1883. године и власник поседа Гундуровка у Самарској губернији. 185





Наведени Цветиновићи су вероватно истог рода са поручником (лајтантом, (х)аднађем) Јосифом Цветиновићем из шанца Печке у Поморишју, који је 13. маја 1751. године, заједно са Хорватом и другим официрима, добио пасош за одлазак у Русију. Цветиновић се са чином мајора се помиње средином 18. века, као један од официра Српског пандурског пука у Крилову у Русији. Он је био идентичан са Јосифом Цветиновићем (или Цветановићем), пуковником Српског хусарског пука 1762. године. 186


Цветуновић – видети опис породице Цветиновић.


Црнојевић – видети: Чарнојевић.






Н А С Т А В И


НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер