ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
ГрбЗаставаСлаваАКТИВНОСТИ
ДокументиСаопштењаТрибинеМедијиНајавеРИЗНИЦА
ИзвориМислиИстраживањаРазноНОВО(мапа)
ЛИНКОВИ
064/ 201 27 26
czipm@yubc.net
 И НАЧЕЛО АУТОРИТЕТА  У времену извитопереног система вредности, бива сасвим логично постојање мноштва појмова који се покушавају представити сасвим другачије од њихових изворних значења. Међу таквима, налази се и појам монархије. Битна карактеристика савременог глобалног тоталитаризма која се одражава на све земље - укључене у процес глобализације (међу њима и на Србију), јесте привид слободе и идејног плурализма. Наиме, појмови попут: патриотизма, православља, монархизма, данашњим Србима јесу дозвољени али само ако су ограничени, обуздани или пак суштински измењени у односу на своје изворно значење, како би се тако прерађени могли укопчати у Нови поредак. Па тако савремени глобални систем и његова испостава у Србији, дозвољавају па чак у извесним случајевима и привидно уздижу православље, али искључиво као либерализовани и екуменизовани млаки традиционализам и породичну реликвију, или дозвољавају патриотизам који је сведен на фолклор, некакве «брендове» или навијање за спортске репрезентације. Сходно томе, толеришу се и монархистичка стремљења, али само ако за циљ имају стварање парламентарно-демократске «монархије», то јест монархије либерално-протестантског типа која је православној србској традицији сасавим туђа и која би у данашњем времену под оваквим властима, морала бити потпуно у духу мондијализма и грађанског концепта државе. У складу са актуелним системом вредности, и глобалном перфидном диктатуром која га одржава, тешко је рећи који од следећих чинилаца у Србији, у највећој мери криво приказује идеју монархије. Да ли главна «монархистичка» партија која већ преко петнаест година делује са антисрбских позиција (поготово данас када суделује у власти иако има маргинално упориште у бирачком телу) и која је препознатљива по превртљивости, издаји и криминалу, или је пак по идеју монархије најкомпромитујуће дејство потиче од члана краљевске породице, који другује са перјаницама антисрбског «невладиног сектора» и за кога је потпуно јасно да би и као «Владар» био најобичнија марионета у рукама светске закулисе. А можда освештану идеју монархије, најкривље приказује мноштво лажних монархиста који своју наводну идеологију потпуно наопако «сведоче» антидомаћинским понашањем по кафанама или псеудо патриотским вашарима на Равној Гори или Гучи. Како год, истинска србска православна монархија, чија се идејна срж може изразити кроз заветну србску вертикалу: Бог – Краљ – Домаћин, може бити установљена само као политички израз православне духовне обнове Србства. Народ заправо мора стећи умеће за задобијање Монарха, како би то рекао Иван Иљин, и на тај начин измолити од Господа благочестивог Владара – миропомазаника Божијег. Осим чињенице да је монархијско уређење државно-народног дома једини освештани богомблагословени облик државне власти, и чињенице да је принцип династичког континуитета битан предуслов дуготрајне државне стабилности, међу монархијским принципима ваља посебно истаћи и начела старешинства и ауторитета, које данашњи мондијалистички заговорници тзв. парламентарне монархије у Србији, гурају «под тепих». По њиховом концепту, монарх је суштински гледано обична лутка, чија би улога била да својим међудинастичким везама допринесе некаквом «помирењу са светом», «убрзаним европскм интеграцијама» и сличним којештаријама. Међутм, начело старешинства, намеће се као нужни предуслов успешног функционисања било какве заједнице. Како би скупина људи могла напредовати у духовном, културном, привредном и сваком другом погледу, она мора бити устројена као организована заједница са јасном поделом послова међу њеним члановима. Међутим, у том случају нехатно или свесно рђаво поступање и неодговорност једног члана заједнице, често наноси велику штету читавој заједници, због чега у њој мора постојати старешина који ће сузбити штетно деловање или чак одстранити из заједнице сваког њеног члана који јој наноси штету. На општедржавном плану, ствар је свакако компликованија услед чињенице да је реч о великој и сложеној заједници и разгранатој хијерархијској структури државног апарата. Нико не спори да државни органи требају и морају бити разврстани по функционалном критеријуму, али демократско начело поделе власти, онемогућава постојање истинског старешине државно-народног дома који би имао већа овлашћења од осталих органа власти и који би имао последњу реч и моћ да успешно пресече и реши сваки спор или кризну ситуацију, које настају као последица тзв. законских рупа, криминалних делатности или међусобне супротстављености државних органа по одређеним питањима. Наравно, сваки старешина а поготово државни, мора имати веома развијено осећање правичности како не би своју моћ криво употребио, јер заједницу разара и свака злоупотреба власти. Када старешина има развијено осећање правичности и када га у пракси потврђује, онда неминовно има и велико поверење својих поданика. Само у таквом случају може се говорити о истинском и потпуном ауторитету па и истинској народној власти. Још су стари Римљани под влашћу подразумевали реч autoritas што сведочи о древном схватању да је власт без ауторитета – празна љуштура. Како не би долазило до основних противречности, сваки монархиста најпре треба у себи самом устројити монархијско начело тако што ће у складу са својом боголикошћу тежити да у сопственој личности потчини нагон духу. Из тога даље происходи обавеза свакога монархисте, да се у оквиру оних организованих заједница у којима суделује, руководи поменутим монархијским, (то јест домаћинским) принципима. Таквим руковођењем, србско друштво ће бити на путу ка истинској православној монархији, а у времену када за њу оно буде било и сасвим зрело, требала би по органском следу ствари, бити изнедрена истинска србска елита (аристократија) и будући србски Монарх. Такозвана парламентарна монархија, могла би бити само прелазна фаза ка истинској православној монархији, али само уколико би на њеном челу била личност која је искрени србски родољуб, исповедник православне вере и добар познавалац традиције и језика свога народа. Такав монарх не би био марионета светске закулисе, већ истински Вожд србског народног отпора глобалном завојевачу. У посредној вези са претходно реченим, ваља истаћи да је начело примогентуре при наследству престола (по коме престо наслеђује најстарији син Владара), такође протестантски западњачки уплив, и да га никако не треба стриктно везивати за србске прилике. У србској немањићкој традицији, важило је начело најспособнијег потомка, кога као свог наследника одређује актуелни Владар. Ма колико идеал истинске православне сталешке монархије у Срба изгледао недостижан, православни монархисти не смеју клонути већ морају имати на уму јеванђелску поуку, по којој: «што је човеку немогуће, Господу је могуће». Уосталом, када је реч о богоугодним земаљским циљевима попут монархијског уређења државно-народног дома, треба рећи да је од њиховог остварења, много битнија сама тежња ка таквим циљевима, јер се и таквом тежњом сабира плата на Небесима, а задобијање «права грађанства» у «Небеској Монархији» (Царству Небескоме) као духовој разини постојања, врхунски је циљ сваког православног човека. |
